После три године забављања Милица Тадић удала се за колегу из полицијске станице Милоша Тадића 15.09.2012. године. Ту почиње њена агонија.
Док су се забављали, Милош је био брижан и пажљив дечко који је без устручавања прихватио Миличину ћерку из првог брака.
Да се нешто променило, Милица почиње да примећује после смрти његове баке, када су се из Богатића преселили у Шабац у његову породичну кућу. Милица је била у шестом месецу трудноће.
Тада су почеле несугласице и размирице – кренуло је од ситних свађа до тешког физичког малтретирања.
Први пут Милош је физички напао Милицу када је била у седмом месецу трудноће, када није хтела да му да кључеве од аута да оде да се види са са својом тадашњом „девојком“. Тада је ошамарио и ударио тако да је пала целом дужином, а његов брат, који је био ту када се све то дешавало, стао је испред њега и спречио га да настави са започетим и избацио га из куће.
Из дана у дан свађе и батине су постајале саставни део живота на који се Милица навикавала, јер је живела у малој средини, а и имала је етикету већ једном разведене жене.
Више пута је говорила да ће га напустити, али је он застрашивао речима: “Само пробај, па ко ће ти веровати да ниси крива и овај пут”. Милица је ћутала и гутала разне вербалне и физичке тортуре из страха за своју породицу и приче које јој је он стално понављао, да је она крива за све.
У фебруару 2013. године, осим психичке тортуре и вређања Милош је Милицу напао и физички. Била је у деветом месецу трудноће и бројала је дане до порођаја, у страху да ли ће родити здраво и способно дете. Милош је гурнуо Милицу на кревет, ударио је по стомаку и руком по лицу.
У боловима је отишла у вртић по дете, али је успут добила јаке болове и приметила да крвари. Позвала је Милоша да је одвезе до породилишта, што је он и у радио, као да се ништа пре тога није догодило.
Породила се хитним царским резом и после десет дана је пуштена кући. При одласку на прву контролу детета, он је ударио преко уста јер га је питала зашто га је са бебом чекала 30 минута у ходнику. Рекао јо је да је заслужила да буде пребијена. Њена мајка је исти тај дан дошла и видела маснице по врату и рукама и питала је од чега су, али Милица од срамоте мајци ништа није рекла.
Свака следећа свађа завршавала се батинама. Стално јој је набијао осећај кривице што је имала први брак.
Када је дете већ имало седам месеци Милош је пребио Милицу, а она каже да ће те батине памтити до краја живота. Викала је и запомагала, не би ли је комшије чуле. Али нису, или су се само правили да нису. Тада је Милош толико ударио да није била способна да се дигне са пода. Он је сео на њу и давио је док га је њена ћерка вукла за руку и молила да је пусти. Чак је покушала да изађе из куће и зове помоћ, али је он закључао врата и увукао је у кућу.
Држала је дете у рукама испод себе, а он је ударао песницама по потиљку и бубрезима. Није могла да устане и подигне дете, него јој је ћерка помогла и узела брата ког је ставила на кревет и покушавала да га смири.
А Милош јој је на изласку из куће рекао: “Не брини, нећеш имати маснице, јер полицајац зна где треба да удара, а да не поплави” и отишао код другова да се смири, јер како је рекао “не може очима да је гледа”.
Сутрадан се догодило исто, али је тада успела да позове телефоном ПС Богатић. Колега који се јавио и коме је саопштила да жели да пријави Милоша јер је туче, рекао је да мора да позове ПУ Шабац, која је и надлежна за њихово место пребивалишта. На телефон јој је дао помоћника Савић Милету, којем је испричала шта се догодило, и који је тражио Милоша на телефон.
После кратког разговора, Милош јој је бацио телефон у крило и рекао „убићу те ако се у пет вратим кући и затекнем вас ту“, мислећи на наше мало дете, мене и моју ћерку. Исто то је чуо помоћник Милета Савић преко телефона и рекао Милици да позове родитеље да дођу по њу. Спаковала се и отишла.
Истог дана када су се вратили из Шапца, стали су испред полицијске станице у Богатићу где је помоћник командира изашао и причао са њеном мајком. Мајка је молила да Милошу помогну, јер је запао у тешко стање. Рекли су јој да ако га Милица пријави, остаће без посла, што није добро ни за кога.
Изнајмила је стан у Богатићу, ћерку пребацила ту у школу, а дечака уписала у вртић. Након неколико месеци, Милош се вратио и рекао да је више никада неће тући, да се средио И да ће бити све у реду. Али, већ у децембру 2013. поново почиње Миличина агонија и борба за живот – од псовки и увреда до физичких насртаја. Често је био пијан и како каже “некако чудан.”
У том периоду није радио, јер је узео боловање, како је рекао, због кичме. Примећивала је да је заједно са лековима за смирење пио алкохол. Она је просипала све од алкохола што је налазила у кући, што је њега страшно љутило јер никада није признао да има проблем са алкохолом и таблетама. Тада он поново одлази.
Милица се са децом сели у мањи стан, оптерећена кредитом, али без свакодневног страха да ће је сваког тренутка ударити. Ипак, Милош се мало помало, уз обећања да ће се средити, поново увукао у њихов живот.
Милица је сваке батине и претњу испричала старешинама и колегама, у нади да ће неко попричати са њим, али је стално имала утисак да јој не верују.
За њих, она је била обична распуштеница која је успела да им заведе колегу. Није наишла на разумевање ни на једним вратима. Сви били сведоци да да он стално долази на посао пијан, али су ћутке прелазили преко тога. А Милица ништа није могла да промени. Зато је говорила себи: ”Боље да ћутим и трпим јер ако кажем не постижем ништа, само гору тортуру у кући”.
И тако долази и 14. новембар, када је била прослава коју су колеге самоиницијативно организовале. Те вечери, све је деловало више него савршено, а њих двоје су остали последњи са начелником и распремили све после прославе. Када су дошли кући, Милош је буквално полудео, ни из чега је изненада одгурнуо у дечју собу. Склонила се и легла, покрила се и ћутала јер је знала шта следи, ако поново устане.
У једном моменту, упао је у собу, ухватио је за ногу и свукао са кревета. Шутирао је ногама и тукао песницама, гурао из дечје собе. У једном моменту ударио је песницом у главу. Пала је и ударила главом у замрзивач. Док је лежала на поду и покушавала да устане, Милош је отишао у собу до дечјег ормара где је држао службени пиштољ. Репетирао га и наредио јој да седне на столицу испред њега. Села је и питала се колико времена још има. Молила га је да је пусти да изађе из стана и оде код деце у Шабац, уз обећање да неће ништа никоме испричати, али је он само гурнуо у дно кухиње.
Устао је, закључао врата, искључио фиксни телефон, узео све мобилне телефоне код себе и наставио са својом болесном игром. Та агонија трајала је бар два сата. Запомагала је, дозивала помоћ, све док није узео пиштољ. Тада јој је наредио да ћути, иначе….
Док јој је држао пиштољ на слепоочници, урлао је и називао је погрдним именима, омаловажавао је као мајку, као жену, као биће. У једном моменту бацио је пиштољ испред ње и рекао јој: “Узми слободно пиштољ, нећу ти ништа”. Она је повукла пиштољ иза својих леђа, а он је рекао: „Глупачо једна, па сада су твоји отисци на њему рећи ћу како си ти покушала мене да убијеш, а да сам ја тебе убио у самоодбрани“.
Поново је узео пиштољ и почео да одбројава: 10, 9, 8… Молила га је да је пусти, да ће ћутати. А он јој је рекао да се дигне и да се не вуче као куја, него да као жена распреми кревет и легне да спава, а да ће ујутру видети где су стали и шта ће даље.
На њено запомагање нико није реаговао. Сви су ћутали, а касније су јој се комшије правдале да нису смеле да позвоне и покуцају, јер је он полицајац и да је закон на његовој страни. У пола ноћи је устала, извукла пиштољ и сакрила га у замрзивач.
Два сата је седела у дечјој соби и размишљала шта даље, шта ће бити ујутру.
Чула је да је звонио његов телефон, он се јавио и некоме рекао: “Ма јок човече, ево и Мица и ја спавамо, ништа се није десило, ма јок бре да сам хтео да је убијем – ја бих пуцао”.
Када је прекинуо везу, улетео је у собу и тражио да му скува кафу као да се ништа није десило.
На врата су позвонили њени родитељи, видно узнемирени због свега што су чули од комшија. Њена мајка је назвала и пријавила случај, када је после неколико минута и дошао помоћник командира Милорад Костић, иначе Милошев пријатељ. Рекао је да и његова сестра често добија батине, али она има дугачак језик, то је због тога.
Према пријави Миличине мајке, тада је први пут званично заведено насиље у породици. Истог дана док је Милица била у Ургентном центру, Милош је напустио стан у ком су живели.
Док су давали изјаву, Милица и њен отац су, кроз неформални разговор, добили информацију од помоћника Костића да је Милош био суспендован једно одређено време и да се водила истрага против њега за поседовање и диловање наркотицима и да су за то знали и командир ПС и један инспектор. Милица је била у шоку, њен отац такође.
У медицинско – психијатријском вештачењу Милоша наводи се “да је могуће да употреба алкохола представља окидач за губитак контроле и да га то сврстава у ризичну групу.
Психијатар је донео закључак да је Милош те вечери био у Стадијуму правог пијанства али да нема знаке Зависности од алкохола. Лекарска комисија у августу 2015. године процењује да нема знаке психопатологије која га чини неспособним за обављање дужности полицајца.
Психијатар наводи да не постоји озбиљна опасност да понови исто кривично дело и да нема потребе за изрицањем Мере безбедности обавезног лечења алкохоличара.
После тога, наставила је да живи са својом децом у том стану. Мајка је молила да узме боловање, али је она била против и после само три дана почела је да ради, јер је сматрала да што пре почне да ради, пре ће се суочити са свим проблемима и биће јој лакше.
Али нови шок је уследио после три дана, када је сазнала да Милош почиње да ради и да му је оружје враћено. Разговарала је са старешином, али јој је он објаснио да је процена психолога и других старешина таква, да он ту не може ништа.
Схватила је да је то борба са ветрењачама и да нема куд него да настави како мора. Многи су је саветовали знајући шта се све десило, да се помири са њим и да наставе нормално да живе, јер имају дете. А знала је и да јој нико не верује.
Посветила се деци, гурала некако И суочавала се са сваким даном који је преживела.
Од 14.11.2014 године живела је у страху да ће се десити и нешто горе. То је говорила и психологу и начелнику и командиру, помоћнику, тужиоцу свима коме год је могла и од кога год је очекивала помоћ и заштиту. Чак је и психолог по службеној дужности у процени навела да је склона величању ствари и проблема.
Сваки њен дан је био сусрет са бити или не бити, сусрет са суровом истином. Имала је подршку само својих родитеља, брата, малобројних пријатеља, али се плашила за њихов мир и њихов живот. Није желела да дође до окршаја између Милоша и њих, па је прибегавала свему што је желео. Сваки пут када је тражио дете, дозвољава му је да га одведе из страха од најгорег ако се супростави.
У току лета 2015. Милош је дошао по дете и одвео га год себе.
Негде касно увече, зазвонио јој је телефон. Звао је колега да је пита где је И шта ради, и да јој каже да је Милошев брат звао њега да му каже да је Милош пијан и да је кренуо пут Богатића да заврши започето. Рекао јој је да је чека испред куће и да је води у станицу. На брзину се обукла и отишла са колегом у станицу.
Седела је са њим у кухињи станице, где су је колеге „чувале“ до четири ујутру. Помоћник командира Костић консултовао се са командиром ПС Богатић и рекао да ће звати Милоша и причати са њим да га смири. Милош је након тога назвао Милицу и рекао да жели да изађе испред станице да разговара са њом, да се не плаши, да је неће убити.
Изашла је испред станице. Рекао јој је да ако не буде живела са њим да ће пресудити и себи и њој. Страховала је да ће и тада нешто урадити. Сутрадан су обоје били код командира ПС Богатић на разговору, који је „упозорио“ Милоша да ако само још једном направи проблем, да ће бити суспендован.
После тога, неколико месеци је константно малтретирао и претио и на послу и код куће. Дошло је до инцидента и на послу када је Милош назвао и толико урлао и претио преко телефона, да јој је од страха доња усна „отишла“ у страну. Лекари су јој рекли да је то од стреса.
Од тада се мало примирио, али је увек била у страху да ће урадити шта је обећао. Звао је телефоном, узнемиравао када год је могао, проверавао где је и са ким када деца нису са њом, пратио је и у сваком тренутку знао где јој је паркиран ауто. Увек је говорила да је у страху да ће нешто урадити, свима је причала да неће бити добро и да се неће добро завршити, а свако нормалан из њеног окружења је то знао и видео.
Трудила се да остане колико толико нормална због своје деце, они су јој увек били пред очима и шта ћу бит са њима ако јој се нешто догоди.
Колико пута је куцала на врата командира ПС Богатић више ни сама не зна, увек је саслушао, али то је било све. На сваком саслушању свима је говорила да не жели да остане без посла, јер га тада ништа неће спречити да је убије.
Приликом развода брака, пристала је на заједничко старатељство, јер би је он убио у супротном.
Милица се званично развела 28. децембра 2015. Године. Само неколико дана касније, 8. јануара 2016. године, Милош коначно обистињује своје претње.
Два дана раније, долазио је на посао у видно алкохолисаном стању и под дејством седатива. Сви су то приметили, али нико није реаговао по закону, иако је шеф обећавао да ће га суспендовати.
Док је разговарала са помоћником командира Костићем о томе шта се дешава, позвао је колега Јевтић који је добио информацију од Милошевог друга да је Милош пијан и да је отео кључеве од неког друга и кренуо на смену.
Костић јој је рекао да остане код њега у канцеларији док они не заврше са њим. На моменат је сишла до канцеларије да се јавим колеги где је. Милош је дошао на посао, ушао у зграду и наишао на колегу Дарка Терзића који га је питао: „Ниси ваљда опет направио неко срање”, на шта је Милош одговорио „Нисам, сад ћу“. Тада је отворио врата канцеларије и ушао унутра, рекао „Здраво Мицо“, подигао јакну, извадио пиштољ и репетирао га.
У тој секунди је само повикала „Немој Тадија, молим те, имамо Мићу“ и дозвала колегу „Тајо“. Чула је први пуцањ. Погодио је метак, али га није осетила, скочила је између стола и ормара. Поново је чула пуцањ и буквално осетила метак који јој је прошао поред главе.
Према причи колеге, Милош се нагнуо преко стола када је други пут повукао ороз да је „овери“ . Колега Таја скочио је на њега и оборио га, а она је скочила и сама да покуша да му отме пиштољ. Тада су улетеле и друге колеге које су му се обраћале речима „Немој, Тадија, брате“ . Савладали су га и одузели оружје. Њу су превезли у хитну па у Шабац у ургентни где је хоспитализована.
Након пар дана чула је да је на питање Командира ПС Богатић „Тадија, човече, шта ово уради“ рекао:
„И када изађем убићу је“.
Милицу у болници нико од колега није посетио. Нису отишли ни да посете њену децу, да их питају како су. Верује да и даље за све криве њу. То је процена и психолога са којима Милица ради још од тог догађаја. У извештају од маја ове године наводи се:
“После напада на Милицу Костић ватреним оружјем, она није имала контакте са Милошем, према њему испољава страх и има изражену трауматизацију. Трауматизација је била интензивнија јер је после рањавања изостала њој и тада и сада јако потребна искрена очекивана подршка од стране колега и начелника полицијске станице. Они је нису посетили нити јој пружили подршку у опоравку , нису је посетили у болници ни на кућном лечењу, начелник није обишао ни њену децу да их види ни после трауматичног догађаја, нити су јој колеге у периоду док је била жртва насиља пружали адекватну заштиту коју је она очекивала. Колеге су према Милошу Тадићу показале јасан позитиван став праћен емпатијом, као и поштовање и емотивну приврженост, што је Милицу додатно повредило. Милица има осећај да је колеге и начелник прећутно окривљују што је Милош Тадић у полупијаном стању ушао у полицијску станицу И пуцао. Дуже време је преиспитивала своје поступке, сумњајући у себе и мислећи да је она негде погрешила”.
Више не живи у патолошком страху, али верује да ће је Милош убити када изађе. Страхује да он неће бити адекватно кажњен, да ће га неко опет некако заштитити.
Ипак, смогла је снаге да изађе у јавност са својом причом, јер жели да охрабри сваку жену која трпи насиље у породици – да пријави, јер само применом и поштовањем закона може да се насилницима стане на пут.
Извор: Б92/Србија јавља
