Издвајамо Србија

АНТИСРБИН БАЛАШЕВИЋ И ЊЕГОВЕ ИЗЈАВЕ: Ево шта је све рекао на штету Срба…

Постоји народна изрека која гласи: „Докон поп и јариће крсти“, што значи да је доконост штетна и може да наведе и сасвим трезвеног човјека да направи неку глупост. Ја сам писац, па за мене ово не важи јер писац никад или скоро никад није докон, пошто пише и кад не пише, то јесте и када не оставља писани траг у његовом уму се одвија процес писања, а на крају који је то писац сасвим трезвен човјек па да га тек доконост доведе у опасност да направи неку глупост? Писац данас прави глупост самим својим постојањем, јер књижевност више не путује у вагону треће класе како је говорио Маркес, него каска за возом чији обриси се једва назиру у даљини.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Ипак постоје тренуци када и писац постане докон, то јесте кад не може да пише ни у мислима, а један од таквих је рецимо кад има напад жестоког стомачног грипа па већи дио дана проводи на вц-шољи. Замислите сад свог омиљеног писца, ако имате свог омиљеног писца, како блијед као вампир сједи на вц-шољи док му очи пријете да ће излетјети из очних дупљи, како покушава да барем на телефону запише оно што му је док се мучи пало на памет.

Шта може човјеку да падне на памет док сједи обливен знојем, са боловима у цријевима, окружен воњем који можда не одговара паклу, али сигурно не заостаје за чистилиштем?

Сигурно ништа лијепо, а још мање племенито, али нешто мора да му падне на памет па се тако и мени десило да између два „ништа“, то је онај тренутак кад болови блокирају мисли, почнем да размишљам о Ђорђу Балашевићу.

Одмах морам да кажем да никад ни један музичар није био мој идол и да мој слух није нешто чиме би се човјек похвалио, премда ја то сматрам предношћу док већина мојих познаника сматра да ми је то мана. Пошто је мој слух далеко од савршеног, од како знам за себе могао сам само да слушам ријечи и по томе колико ми се свиђају стихови вреднујем извођача, те тако сам Ђорђа запамтио прво по безвезној пјесмици „У раздељак те љубим“. Био сам премлад да посумњам да жена можда има још неки раздељак осим оног у коси па ми је пјесма била сасвим глупа, али зато је постојала једна друга за коју ни у сну нисам смио да помислим да је глупа, а то је она уз помоћ које се пробио и постао, вјерујем незаслужено, најпопуларнији момак у некадашњој Југи. „У заклети Титу…“ је била и остала његова најзначајнија пјесма. Пјесма коју смо учили на памет, пјевали на часовима музичког, пјевали у паузама између два часа, па чак и на часовима физичког васпитања, недостајало је само да стојимо мирно уз извођење ове пјесме.

До тада безимени Бачванин је тих година ушао несметано у све куће, домове, школе, касарне па чак и затворе. Његову пјесму су пјевали сви, осим оних који су знали или назирали истину о Титу, а таквих, вјерујем, није било много. Чак и они који су имали дебеле разлоге да не воле Тита, на јавним мјестима су правили израз лиза као да се налазе на седмом небу ако би се однекле чула позната Ђолетове пјесмица.

Моји вршњаци су често пјевушили његову пјесму, а ја нисам, не зато што сам са десетак година био посебно паметан и знао да је Тито демон, а не анђео, него зато што нисам имао слуха, али ми је ипак била безвезна. Можда и зато што је нисам разумио, био сам млад, а Ђоле се заклињао у име оних који су рођени педесет и неке, а пробали су нешто што баш није било опште прихваћено у вријеме његове младости, између осталог слушали су рокенрол који се не конзумира без дроге, ако ништа јаче, онда барем понека трава.

Имао сам среће да се родим касније или да се родим у мјесту у које је рокенрол стигао касно, или је можда моја највећа срећа то што сам глув за музику па нисам пробао ништа од оног што су у младости уз рокенрол пробали он и они у чије се име заклињао.

Дакле између два „ништа“, мени поново пада на памет развикани забављач којег срећом никад нисам заволио и то у тренутку кад на концерту у Хрватској изјављује како он говори источну, искварену варијанту хрватског језика. Он српски назове исквареном варијантом хрватског језика и добије овације од публике, а медији сутрадан га окивају у звијезде, нико не помиње његову чувену пјесмицу којом зе заклео Титу. Хрвати, чак и они који нису вољели Тита почињу да воле овог Бачванина, а Срби, па Срби га свеједно воле иако он по њима одавно повраћа.

Воле га како они који су као и он спремни на све да дођу до профита, а за свој народ имају најгоре ријечи, па све Србе који држе до Српства кажу да су Србоиди, тако и они који су стварни патриоти јер моћ медија је тако велика, па се овај развикани забављач допада и онима којима се гади његов карактер, а његов карактер је најсличнији морском крастовцу како је то једном у Цириху, пред камерама локалне телевизије, рекао Кустурица  за свог бившег пријатеља Горана Бреговића.

Опет се десило једно дуго „ништа“, па сам се сјетио да сам једном локалном угоститељу помогао да развиче гостовање развиканог забављача. Кад сам већ то учинио пристао сам да будем те вечери код њега и то за посебним столом и то до стола за којим је сједио „славни умјетник“. Угоститељ, иначе комуниста који је још увијек носио значку са Титовим ликом на реверу те вечери крстио објема рукама јер су му у клуб дошли гости, на стотине њих, које никад раније није видио премда је вјеровао да познаје већину Срба у Цириху и околини. „Одакле ли се ови извукоше“? питао је полугласно алудирајући на чињеницу да се годинама познајемо иако никад раније нисам био код њега у клубу. Познајемо се са безбројних антиратних демонстрација нарочито оних из 1999-е кад је Југославија бомбардована, и такође безбројинх хуманитираних акција почевши од 1991., када је почео рат у Хрватској. Сложили смо се да никад никог од неколико стотина људи нисмо видјели у нашим ранијим активностима.

Угоститељ који се држао заклетве дате Титу, не оне Ђолетове, него оне коју смо давали у војсци, а ја сам био и остао огорчени противник комунизма и свих оних који неће да прогледају, успијевали смо да будемо пријатељи када је требало изађи на улицу и рећи свијету да смо против санкција које су уведене Југославији, против лажи у њиховим медијима и против монстроузног НАТО пакта који је самим нападом на Југославију, без одоборења Савјета безбиједности Уједињених нација, починио ратни злочин. Успијевали смо да будемо савезници и онда када је требало отворити новчаник и дати понекад последњу новчаницу за помоћ народу у отаџбини, али те вечери нисмо успијели да се начудимо колико потпуно непознатих људи се се појавило ради Ђорђа Балашевића.

Опет се угоститељ прекрстио јер више није било мјеста, а имао је преко седам стотина столица, па су неки гости били присиљени да стојећи чекају наступ литерарне и музичке величине, па сам понудио да одем и ослободим сто резервисан за газду и његове пријатеље, али је угоститељ инсистирао да останем и покретом главе одговорио на забављачев упитан поглед, што је значило да овај може и треба да почне.

Забављач зна свој посао. Премда мора донекле да мијења концепт стотинама пута поновљеног наступа, и избијегне оно што био могло да увриједе патриотиски расположене Србе јер мора да су и такви залутали у публику. Лагане причице које музиком прати његов сарадник, повремно прекида рецитовањем, иако то неки називају и пјевањем. Аплаузи су громогласни, не знам зашто, а публика се претоворила у хрпу безобличног меса или блаже речено безумну масу пагана који отворених уста слушају свог жреца и ни у шта не сумњају, иако он повремено лупа глупости. Повремено не може да се уздржи па дирне мало у свјеже ране, али само толико да може да се похвали како се усудио да то уради и пред Србима у дијаспори, гдје по мишљењу њему сличних и живе углавном Србоиди, осим наравно оних који дијеле њихове животне назоре.

Угоститељ се поново крсти, а мени је мука, па не могу да се удзржим да га не пецнем закључком да су чудна времена дошла да се и комунисти крсте, а он прзница какав јесте, да није прзница вјероватно не би остао слијепо вријеран успомени на Тита, се љутну па проциједи кроз зубе:

– Шта хоћеш, чешће идем у цркву него ти? –

Одговорио бих му да је то истина, али и да повремено потегне пиштољ у цркви на нелојалног конкуретна, битангу која му је смјесила пар поганих зврчки, али сам се уздржао јер нисам био сигуран да ли је гласина или истина, да су се познати српски угоститељи у цркви понашали као код О.К. корала.

Поново ми се десило једно велико „ништа“, али се ток мисли није пореметио, још увијек сам у оној ноћи када сам први и последњи пут видио развиканог забављача. Било је то неколико мјесеци прије него што је српски језик на коцерту у Хрватској назвао исквареном варијантом хрватског језика. Послије тог догађаја га наш угоститељ и не би позвао у Швајцарску ма колико добро зарадио на његовом гостовању, нити бих му ја помогао да развиче његова наступ, све кад би он и пристао да га позове.

Ђоле прича о својим дједовима. Публика се кикоће, а мени се повраћа. Прво сам се зачудио да човјек има сјећање на два дједа и по оцу и по мајци. У крају гдје сам рођен дједови су некако били ријеткост, па је ријетко ко имао оба жива дједа, јер већина оних који би мојој генерацији требали бити дједови скончали су под усташким мацолама, камама или мецима.

Смучило ми се тек кад сам схватио да он можда и нема сјећање на оба дједа него прича причу о затуцаном Балканцу дједу Србину и префињеном Европљанину дједу Хрвату који и не морају бити његови дједови. Затуцани дјед, Балканац и Србин је увијек намрштен, намћор каквог нема ни у причи; тиранин каквог није лако ни замислити је малом Ђолету (још је и шкрт) купио само један поклон у животу и то неку лопту која је била тврда као камен. Префињени дјед, Европљанин и Хрват је малом Ђолету редовно куповао поклоне и наравно, зарадио да га овај у својим сјећањима обојим љепшим бојама. Поента Ђолетове бљутаве причице о дједовима је ваљда да су оба дједа у Првом свјетском рату били у истој војсци и носили плаве униформе, он је то препознао на фотографијама и то предочио свом затуцаном дједу Балканцу и Србину на што се овај наљутио, јер је тиме Ђоле ставио тачку на његово Србовање

Ја до те вечери нисам знао да је постојала фотографија у боји у годинама Првог свјетског рата, али сам одлично разумио Ђолетове призивање „К унд Ка“ монархије за којом очигледно жали, ваљда у истој оној мјери у којој жали за Титом који је чедо исте те монархије.

Пошто је нестала „К унд К“ маонархија, не обнављају је иако обећавају, нестала Југославија, обнављају је али преспоро, Ђолету и сличнима је добра и ЕУ, наравно у пакету са НАТО, добар ће им бити и пакао, само нека је на штету Срба.

Шта је било даље?

Лијекови су почели да дјелују, болови у цријевима су се смирили, па сам изашао из купатила, иначе само Бог зна чега бих се све сјетио…

 

Извор: Миодраг Лукић, Видовдан