Дан када је Милошевић могао да изазове грађански рат у Србији: Ивица је тада остао трајни инвалид, и има важну поруку за све нас!

У сукобима је на смрт претучен опозициони демонстрант Предраг Старчевић, а Ивица Лазовић остао је трајни инвалид.

Корак по корак, док вуче леву ногу у истрошеним ципелама, а повез му придржава одузету руку, Лазовић нам се приближава у Кнез Михаиловој улици у центру Београда, истом оном месту на ком му је социјалиста који је дошао на позив Слободана Милошевића, пуцао у главу.

– Нико ми није давао две године да ћу живети. Ево на данашњи дан, 24. децембра истиче пуних 20 година – започиње Лазовић своју причу.

Нерадо о томе говори, али је “важно да људи памте”. Иако је тог дана 1996. године планирао да се придружи демонстрантима који су на улицама месец дана уназад протестовали због изборне крађе, овде се затекао случајно.

– Био сам овде сваки дан, али сам тих дана имао свињску даћу код нас кући и имао сам пуно чварака. Понео сам их покојном Звонку Остојићу и овима из Српског покрета обнове што су погинули, наручили су ми и ја пон’о две и по киле њима и сигурно три киле да се овде почастимо – сећа се.

Био је то дан када је Слободан Милошевић организовао контрамитинг у центру Београда.

– Комбијем смо дошли ту близу, паркирали смо се у овој улици иза нас и кренули према СПО-у. Нагло сам се окренуо да видим ди су ми ови што смо дошли заједно и у том моменту сам добио метак и пао доле. Да се нисам нагло окренуо, погодио би ме право у чело. То је последње што се сећам овде ди стојимо сада – каже Лазовић.

Снимак на ком Живко Сандић, активиста СПС-а који је дошао из Врбаса, испаљује метак у Ивицу Лазовића, обишао је свет. Видели су се касније на суђењу.

– Питао сам га – зашто брате пуца на брата, каже – нисам хтео… Тако ми је нешто одговорио.

Живко Сандић осуђен је на две године и четири месеца затвора због изазивања опште опасности, али је после краткотрајног притвора пуштен да се брани са слободе. Иако је због њега остао тежак инвалид с одузетом левом руком и једва покретном левом ногом, Лазовић каже да му је опростио. Данас не жали ни због месеца шетњи, ни због тога што се кобног дана затекао на овом месту.

– Ништа није било узалуд, морало је тим током да иде… Ни секунде немам ниједну реч кајања, ни жалбе.

Многи ће рећи да је тог дана Србија била на ивици грађанског рата. Већ у јутарњим сатима аутобуси са присталицама Социјалистичке партије Србије и ЈУЛ-а из целе Србије, почели су да пристижу у главни град.

Данијел Букумировић је као репортер радија Б92, готово једине радио станице са које се могло чути шта се заиста дешава на улицама Београда, свакодневно пратио демонстрације.

– Ти људи су полако, негде од 11 ујутру стизали, као зомбији су ходали улицама. То су углавном били стари, сиромашни људи, који су дошли махом са Косова и из јужне Србије, свет који заправо и није баш најбоље знао где долази, осим њихових локалних политичких лидера из СПС-а и ЈУЛ-а. Сви су имали пратњу полиције у цивилу која је имала црвену траку на руци и они су у групама од 50 до 100, како су стизали аутобуси, полако долазили овде на Теразије где је требало да почне централни митинг у исто време када је опозиција иначе кретала у шетњу – наводи Букумировић.

Милошевић је намеравао да демонстрира подршку својој власти.

– Проблем је био и што се он углавном информисао са РТС-а на коме се никада није видела пуна слика тих демонстрација, и где се причало о шачици случајних пролазника који су узгред називани и фашистима и страним плаћеницима, много онога што се и данас понавља. Ја стварно не знам шта је он тада мислио, осим да ће та маса људи да престраши демонстранте. То се наравно није десило, осим што је град и Србија била на ивици грађанског рата – каже новинарка Гордана Суша, ауторка филма “Пиштаљка јача од пендрека” који је документовао тромесечне догађаје у Србији.

На улицама до пред почетак контрамитинга, скоро да није било полиције.

– Баш овде где стојимо, код Теразијске чесме, је била некаква линија разграничења која се направила природно у једном тренутку, али је она била невидљива јер није било кордона и то је било прилично језиво. Како су се две масе увећавале, тако је постајало све опасније и све је више било агресивних и бесних људи и са једне и са друге стране. Они су просто два, три сата пустили народ да се бије – сећа се Букумировић.

Тог је дана један од лидера коалиције “Заједно” Зоран Ђинђић сишао из просторија Демократске странке на Теразијама, међу опозиционе демонстранте.

– Да није сишао и буквално их позивао, а то је била једна непрегледна маса људи, да иду према Тргу републике било би свашта – каже Суша.

Када се приближио моменат у ком ће се Милошевић појавити на бини на Теразијама и на скандирање присутних “Слобо ми те волимо” изговорити чувену реченицу “Волим и ја вас“, кордон полиције почео је да потискује опозиционе демонстранте.

– Били су наравно прилично груби у томе, на све стране су севали пендреци, а кључ је био да Милошевић не види и не чује протесте против себе. То се није десило и они су тог дана доживели тежак пораз, иако је на крају дана много више пребијених било на страни опозиције јер је полиција до раних јутарњих сати хватала људе по центру Београда и пребијала их, поготово када се разишла маса. Свака група која је била већа од троје људи добијала је батине по хаусторима овде у центру града – прича Букумировић.

Од батинања је преминуо демонстрант Предраг Старчевић. Његово тело пронађено је на мосту Газела, а режимски медији тврдили су да је умро од срчаног удара.

Милошевић наредних дана забрањује шетње, слике батинања постају све чешће, а на улице излазе и водени топови упркос температурама испод нуле. Но, грађани и студенти, који су организовали засебне шетње, нису одустајали.

– То је било разбијање страха и страховладе која се сејала преко државних медија и РТС-а. Све оно што су они говорили мртви озбиљни се претварало у досетку и шалу. То је била једна изузетна креативност, почев од шерпи, пиштаљки, беџева – ја сам страни плаћеник, све се исмејавало и доводило у сушту супротност од онога што је тврдила званична политика – каже Гордана Суша.

Иако више нису могли да крећу у шетње од платоа испред Филозофског факултета, односно Трга републике, грађани су налазили начине да протестују. У 19.30, када је почињао централни дневник РТС-а, лупало се у шерпе, у Коларчевој је била дискотека “Код Плавог кордона”, грађани су доносили храну и чајеве.

– Од Соње Вучићевић и игре Магбета на минус 10 испред кордона полицајаца, па до оне фантастичне игре – ухапсите семафор – сећа се Суша.

Пошто им је било забрањено да излазе на улице, демонстрати су чекали да се на семафору упали зелено светло. Тада би истрчавали на пешачки прелаз, скакали и скандирали “ухапсите семафор”, и враћали се на тротоар чим се појави жуто.

– То није организовала опозиција, него обични људи. Та креативност, храброст и духовитост је пре свега долазила од обичног света. Али није увек било тако весело, него је трајало дуго, а људи се обично сећају само лепих ствари. У та три месеца је било пуно разбијених глава, пуно пребијања од стране полиције. Али тај дух је био страшно јак и људи су били истрајни, нису хтели да попусте. И то је био кључ те победе јер је то била прва мала победа – каже Данијел Букумировић.

Завршило се после 88 дугих зимских дана и ноћи, када је после доласка специјалног изасланика ОЕБС-а Фелипеа Гонзалеса, фебруара 1997. године, Милошевићева влада пристала да доношењем лекс специјалиса призна победу опозиције у Београду и другим градовима.

– Купио је себи време – каже Гордана Суша.

Проћи ће још три и по године санкција и сиромаштва, рат на Косову и НАТО бомбардовање, док 5. октобра није збачен са власти.

– То је била једна непоновљива енергија и солидарност. И од свега тога ми остаје један заправо тужан утисак како је та енергија лако истопљена и како су политички лидери у Србији у суштини били тада, а сада поготово, незрели да схвате пулс грађана – наводи Суша.

Да ли су схватили величину жртве Ивице Лазовића? Српски покрет обнове му је у почетку финансирао рехабилитацију, а онда су се, каже, сви разишли. Пратимо га кући. Од центра града до свог села Бољевци крај Сурчина, промениће неколико аутобуса.

– Имам туђу негу и помоћ, са тим примања изађу 17.500, један део. То је 34.000 отприлике. И задовољан сам. Није важно колико примиш пара него колико можеш да се растегнеш – каже Лазовић уз осмех.

СПС, који се никада није оградио од свог активисте који је пуцао, од 2008. је поново на власти, а Лазовић до данас није успео да наплати одштету за оно што му се догодило.

Извор: Slobodnaevropa.org/Telegraf.rs