Пре 53 године, 22. новембра 1963. године, убијен је председник Америке Џон Кенеди. Одломци из књига “Госпођа Кенеди и ја” и “Пет председника” откривају шта се заиста догодило и то од неког ко је у том тренутку био ту – агента тајне службе Клинта Хила.
Одломак из књиге Клинта Хила “Пет председника: Моје невероватно путовање са Ајзенхауером, Кенедијем, Џонсоном, Никсоном и Фордом”
“Недеља 24. новембар био је дан када је тело убијеног председника однето у Вашингтон. Тог јутра добио сам хитну поруку да вратим у резиденцију. Госпођа Кенеди и њен девер Роберт Кенеди желели су да виде председника последњи пут.
Трчао сам кроз ходник ка Источној соби, где је генерал Годфри МекХју чекао госпођу Кенеди и државног тужиоца.
Након што је тражио од почасне гарде да се окрене и помери од ковчега, генерал МекХју полако је сконио заставу и заједно смо подигли поклопац. Видео сам председника Кенедија како лежи у том уском ковчегу, затворених очију, тако мирно као да спава.
МекХју и ја лагано смо се удаљили од ковчега и пустили прву даму и председниковог брата да се опросте од човека ког су толико волели.
Уплакана, госпођа Кенеди окренула се према мени и питала ме да ли могу да јој донесем маказе. Брзо сам нашао неке у канцеларији низ ходник, пружио јој их у руке и окренуо се да им дам мало приватности. Окренут леђима ковчегу, чуо сам звук маказа уз болне сузе док је секла прамен косе свог мужа.
Роберт Кенеди полако је затворио ковчег, узео госпођу на Кенеди за руку и заједно су изашли из Источне собе. Генерал Хју и ја проверили смо да ли је ковчег безбедно затворен. Погледао сам на сат. Било је 12:46. Видео сам председника Кенедија по последњи пут у животу. Ковчег више никада неће бити отворен.
Ковчег у коме се налазило тело председника Кенедија постављен је на кочију коју су вукли сиви коњи. Иза је кренула поворка, а прва иза ковчега била је госпођа Кенеди са децом.
Кренули смо ка североисточној капији Беле куће, а поворка се кретала полако. Скренули смо у Пенсилванија авенију где је стотине људи стајало у тишини са обе стране улице. Са моје позиције на месту сувозача, имао сам јасан поглед на уплакана и ожалошћена лица људи који су туговали за председником ког су волели.
Није било ни налик ни на једну поворку у којој сам икада био. Није било повика, људи који машу заставама, само хиљаде људи у смртној тишини. Једини звук који се чуо и који ће заувек остати у мом сећању био је звук који су стварала коњска копита и пригушен звук војних бубњева.
До тренутка када су се врата дефинитивно затворила у понедељак ујутру, пола милиона људи прошло је поред ковчега да се последњи пут поздрави са председником.
Госпођа Кенеди била је дубоко упућена у планирање сахране. Једна од ствари на којима је инсистирала било је да цела поворка иза кола иде пешке од Беле куће до катедрале Сент Метјуз, а потом до националног гробља Арлингтон. Како је на сахрану требало да дође већина председника земаља, обезбеђивање поворке била би ноћна мора.
Покушао сам да је одговорим од тога и на крају успели смо да направимо компромис и да се само део поворке пешачи – од Беле куће до катедрале. Агент Ландис и ја ћемо бити уз њу, али знали смо да ће то бити најдужа миља коју ћемо препешачити у животу.”
Одломак из књиге Клинта Хила “Госпођа Кенеди и ја”
“Било је време да упалимо вечни пламен. Од тренутка када је госпођа Кенеди почела да планира сахрану, имала је идеју да упали вечни пламен, попут оног на гробу незнаном јунаку у Паризу. Занемарила је мишљење свих оних који тврдили да то превише компликовано да би могло да се уради на време. Дивио сам се њеној храбрости и ставу, који јој је омогућио да то и уради. Већни пламен је био њен тријумф.
После сахране био је организован мали пријем у Овалној соби коме је присуствовало свега неколико посебних људи: Шарл де Гол, принц Филип, цар Хајле Селасије, ирски предсседник Имон де Валера. Након што се захвалила свима што су дошли, госпођа Кенеди, прешла је у већу Црвену собу где су били други званичници. На том пријему било је много више људи и бринули смо да ли ће она моћи то да издржи, али чак и да није била довољно јака, није то показала.
Уместо да по завршетку тог пријема оде на спрат и одспава мало, позвала ме је и рекла ми је да жели касније поново да оде на гробље Арлингтон.
Био сам исцрпљен, а ни она није спавала више него ја. Како је успела све да издржи, заиста не знам. Морали смо да се договоримо са надлежнима на гробљу Арлингтон, јер то је требало да буде сасвим приватна посета и да остане у потпуној тајности.
Били смо на другом спрату, када ме је мало након поноћи позвала.
– Господине Хил, Боби и ја бисмо отишли на Арлингтон сада. Желимо да видимо пламен – рекла је.
Отишао сам по кола. Одвезао сам их на гробље, а агент Пол Лендис пратио нас је у другом аутомобилу.
Допратили смо их до гроба. Госпођа Кенеди је понела мали букет цвећа и спустила га на свежу земљу. Клекнули су и помолили се. Вратили смо се у кола, а потом и у Белу кућу.
Без новина, без публике. Баш онако како је госпођа Кенеди желела.”
Извор:Блиц
