Немачки фирер је имао антисрпски комплекс, за њега су Срби били бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове. Истовремено, Хитлер је тврдио да Срби имају велику државотворну снагу, осећај политичке мисије и историјске улоге.
Херман Нојбахер, специјални изасланик за Балкан у министарству спољних послова Трећег Рајха, о чијим смо искуствима – описаним у књизи „Специјални задатак Балкан” издатој код нас од стране „Службеног листа СЦГ” 2005. године – у рату на простору окупиране Краљевине Југославије у два наврата писали (прво о сарадњи са Дражом и четницима, а потом и о Титу и партизанима), један је од ретких блиских сарадника Адолфа Хитлера који могу да нам пруже занимљив увид у то шта је овај мислио о Србима.
Овако он укратко сублимира став немачког фирера:
„Хитлер је припадао оној врсти Аустријанаца, која полако изумире, а која од године 1914. има антисрпски комплекс и то због убиства престолонаследника у Сарајеву и избијања Првог светског рата. Срби су за њега: бомбаши, убице краљева, завереници, пучисти и кривци за светске пожаре и европске ратове. Ово су биле уобичајне титуле које су Срби стекли у аустроугарским круговима“.
Током једног трочасовног разговора који је водио са Адолфом Хитлером, немачки фирер му је рекао и ово:
– Ми никада не смемо да допустимо да на Балкану један народ који поседује осећај политичке мисије и историјске улоге постане сувише моћан. Управо су Срби тај народ. Они су доказали да имају велику државотворну снагу, као и велике, амбициозне циљеве, који иду чак до Егејског мора. Имам озбиљне резерве према томе да такав народ у његовим настојањима и амбицијама, ја још посебно охрабрим и подржим!
У немачком државном и војном врху свима је био познат став Хитлера, који се противио свакој идеји која води јачању Срба, због чега је упорно одбијао од стране Нојбахера предложено стварање Великосрпске федерације и Дражин захтев за наоружавање 50.000 четника за борбу против партизана.
Рибентроп и Химлер су подржали Нојбахеров предлог да се на слободу пусте високи достојанственици Српске православне цркве, патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић. Његов план је пропао зато што је Хитлер био децидно против тога, пошто је „патријарх Гаврило непријатељ”.
Нојбахер о Србима
Премда ће се многима учинити сувишним, сматрамо да је изузетно занимљиво пружити увид читаоцима у то како је сам Нојбахер гледао на Србе, и какво је мишљење у току рата развио.
Он, између осталог, пише:
„Србија има претежно аграрни карактер. Преко осамдесет одсто становништва чине сељаци. Сељаштво ове земље је васпитано у патријархалном духу, а према свему новом односи се са дубоким неповерењем. Како су вековима били турски поданици, научили су до саврсенства лекцију о пружању отпора и то на лукав и упоран начин. У српском сељаку видео сам једну од најјачих полуга против бољшевизације Балкана.”
Даље каже: „Срби, као и Бугари имају у социјалном погледу сељачко-демократску структуру (…) Хрват има свест о томе да припада историји која је културно и цивилизацијски надмоћна, док Србин, у поређењу са њим, поседује супериорну државотворну снагу.”
Нојбахер мисли да су Срби чисти Словени, а да су „Црногорци Срби који имају посебну самосвест о томе да су управо они најбољи Срби.”
Говорећи о отпору који су комунистичкој колективизацији пружали Румуни Нојбахер каже: „Шта је све, међутим, српски сељак у стању да поднесе, у погледу пасивног отпора, упорности и лукавости, далеко превазилази снаге мекшег Румуна. Током пет векова турске владавине, Србин је био присиљен да готово аутоматски има једно своје лице, а друго које показује османлијском господару.“
Такође: „Најјаче ткиво, најснажнији народ на окупираном Балкану је српски, а он је најгоре прошао. Од 1941. године Србе су Немци третирали као поражене непријатеље, као главне кривце због избијања немачко-југословенског рата. Због тога су Срби заслужили да се са њима тако строго поступа. Срби су толико криви, да ма како се са њима немилосрдно поступа, заслужили су још гору судбину. Териториј где живе Срби био је потпуно поцепан и унакажен.“
О томе због чега је на простору Југославије дошло до устанка у обиму какав нигде другде у окупираној Европи није виђен, Нојбахер пише: „Специфична конфигурација тла, наследна обдареност народа за конспиративне делатности и њихова склоност да незадовољство решавају употребом оружја, све је то погодовало томе да дође до ових облика отпора. Свему наведеном треба додати и често присутну анархичну индивидуалност, која је савршено равнодушна према акту капитулације који је потписала њихова легитимна власт, а који је и део међународног права. Не треба заборавити ни револуционарне идеологије, јер за њих отпор представља пут да се докопају власти. Када у таквом свету људи приме подршку, инструкције и наоружање са стране, онда добијемо пакао на земљи. Убиства смењују репресалије, па су опет на дневном реду убиства, затим репресалије, и тако редом.“
А какав су на њега утисак оставили Црногорци?
„Велики понос Црногорци налазе у чињеници да свемоћним Турцима није никада пошло за руком да потпуно овладају њиховом малом земљом.”
Једном сам неком угледном Црногорцу у шали казао: ‘Могуће да Турци и нису били толико запели да освоје тај комадић камене пустиње, која се зове Црна Гора?’. Он то уопште није разумео као шалу, већ се наљутио.
Другом Црногорцу сам рекао: ‘Ви, Црногорци, сте нека врста српских Тиролаца. Оно што у очима Немаца представљају Тиролци, то су Црногорци за Србе!’ Ја сам при томе, наравно, мислио да дам комплимент Црногорцима, јер се свако сећа Андреаса Хофера, који се борио против Наполеона и француске окупације. Црногорац ми је на то мирно овако одговорио: ‘Боље да кажете: Црногорци су српски Пруси!’
Они једноставно не желе да их човек другачије види, сем у великим, светским оквирима.“
У Бечком склоништу са патријархом Дожићем и владиком Николајем
Нојбахер говори и о својим искуствима са патријархом Српске православне цркве Гаврилом и владиком Николајем Велимировићем које је извукао из логора и сместио у једно баварско село у коме су се, како тврди, осећали добро и „били дубоко импресионирани чињеницом да у Немачкој живи тако много религиозних људи. Патријарх и митрополит посебно су били дирнути начином како Немци славе Божић уз божичну јелку, укључујући и предивну, бесмртну божичну песму ‘Спокојна ноћ, света ноћ’. Обојица су искрено изјавила, да су о немачком народу до сада имали сасвим другачију представу”. Нојбахер каже и да су патријарха деца у том немачком селу поздрављала као Светог Николу (Деда Мраза), због његове дуге и седе браде.
Пред сам крај рата били су заједно у противваздушним склоништима бечких хотела „Империјал“ и „Бристол“ како би се заштитили од кише америчких бомби. Овако он описује бомбардовање Беча 12. марта 1945. године, које му је остало у нарочитом сећању:
„Бомбе су пљуштале око хотела ‘Бристол’, а у подруму тог хотела седели смо Николај и ја и водили филозофске разговоре. Тема нам је био француски мислилац Паскал и његово дело ‘Мисли’. С времена на време, тешке екплозије потресле су наш подрум и пуниле га прашином. У том тренутку ја бих устао и казао неколико речи, како бих умирио и охрабрио бројну децу и жене, који су били са нама у склоништу.
Истовремено би се у свој својој величини усправио српски патријарх са дугом, белом брадом и златним великим крстом обешеним о груди, који је до тада седео поред мене. Подигао је руку у правцу људи, који су били уплашени и плакали су. Бољег човека и већу помоћ у борби против панике не бих могао да нађем. После свега неколико секунди, у подруму је опет владао мир.“
Извор: DNEVNO.RS
