Пише: Ратко Дмитровић
Србија мора да одговори ко стоји иза убиства Зорана Ђинђића. Све док не добијемо тај одговор суочаваћемо се са поновљеним проблемима. Ово је казао Мило Ђукановић, деценијама централна политичка фигура Црне Горе. Да ли је у праву? Јесте, али не би било лоше да Ђукановић исту логику примени у свом дворишту, у случају убиства новинара Душка Јовановића, главног уредника листа „Дан“. Он је убијен у Подгорици, тачно годину дана након Ђинђића.
Откуд опет прича о Ђинђићевом убиству? Отворена је у таблоидима, с намером која још није сасвим јасна, али је време отварања, начин, бруталност у исказима… за озбиљну анализу. Овде за тако нешто нема простора али прескочити се не може, макар у минијатури, неколико питања која већ 13 година тумарају кроз сурова времена трагајући за одговорима.
Пре свега, сматрам тенденциозним и крајње безобразним сваки захтев да се открије „политичка позадина Ђинђићевог убиства“. Ово не значи ништа. Политичка позадина, политички контекст, чак и медијска сатанизација, не припадају категоријама које је могуће судски санкционисати. Осим у тоталитарним системима, наравно. Све ово може да буде индикативно, али суштински није ход по правом трагу. Ваљда треба открити ко је наручио убиство Зорана Ђинђића а не ко је обликовао „политичку позадину“.
Како је могуће да нико неће да чује оно што већ годинама прича Ђинђићев чувар, Милан Веруовић, иначе рањен у атентату. Он и новинар Никола Врзић написали су књигу „Трећи метак“. Тамо су нека запањујућа открића, необориве чињенице, али то изгледа у Србији скоро никога не интересује. Бар не ове који причају о „политичкој позадини“. Oни су први скочили да кажу како су причe и недоумице Милана Веруовића обична будалаштина. Због чега то кажу? У чему Веруовић није у праву, шта је лаж?
У Београду живи најмање десет људи који знају све о убиству Зорана Ђинђића; коме је енглески амбасадор дао информацију да се припрема атентат; ко је искључио комуникацију унутар круга обезбеђења Ђинђића петнаестак минута пре ликвидације; због чега безбедносне камере нису биле у функцији; зашто су врата на згради Владе била затворена; шта је успела да сазна Кораћева комисија, шта јој је било интересантно а шта, зачудо, није? Хоће ли та десеторица икада проговорити?
Свему овоме – ако је заиста циљ да се сазна истина, укључујући фамозну „политичку позадину“ – треба додати и два интервјуа која је покојни Зоран Ђинђић дао непосредно пре него што су га стрељали на вратима Владе Србије. Један од њих – листу који држите у рукама. Теме отворене у тим разговорима, пре свега Косово, и Зоранов став о истом, никада нису ушле у круг анализе ове смрти. Зашто? Због чијих интереса? Домаћих или страних? Или је то повезано?
Извор: Вечерње новости
