Света Чаша је врхунац нашег живота, ко год је поверовао – благо њему говори Господ и Творац наш!
Наш живот мора да буде окренут ка добру, ка Господу – наш подвиг мора да буде жив делима, а не само речима. Да ли си свестан да си данас унео у себе крв и тело Исуса Христа? Да, то нам је остављено као опит Царства Небеског које је пред нама и у нама.
После светог Причешћа труди се да будеш што тиши, не празнослови – ћути што дуже можеш и тад се моли најјаче. Какав је циљ ако одмах изађеш из Цркве у постанеш онај стари човек?
Увредио те је неко? Хоћеш свима да се допаднеш? Па то је немогуће, ваљда си свестан да је правда изнад свега! Христа су разапели злобници овог света и опет би урадили исто зато не покушавај да мењаш свет, мењај себе јер је то поента „преображења из лошег у доброг човека“.
Немој да се гураш док чекаш свето Причешће, зар то онда има смисла? Сва добра дела чини тај дан, посети болесне, опрости непријатељу, нахрани гладног, напоји жедног, реци добар дан комшији, дај осмех јер то нема цену, а плата је на небу.
Овај осећај у себи задржавај што дуже и када осетиш да га губиш опет приђи Христу и окуси ове светиње, борба нека је вечна.
Многи имају обичај да после свете Чаше „жваћу жваку“, то немој никако да радиш јер је можда нека честица остала међу зубима, а то је светиња које никако не сме да се баци.
Свети Јован Златоусти о светом Причешћу
Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа?
Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте.
И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео.
Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар.
Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се!
Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство.
Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост.
Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст.
И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога?
Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела.
Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе.
Извор: Ослобођење
