Популистички покрети јачају од САД до ЕУ. Поновна национализација политике и одбијање глобализације и међународне сарадње који су дефинисали свет после 1945. тренутно су најпопуларнији политички тренд.
Европу чека серија испита. Први је већ у недељу, када ће италијански премијер Матео Ренци, бар према анкетама, изгубити на референдуму о реформи Устава коју је сам предложио. С обзиром да је рекао да ће поднети оставку на место премијера уколико се нешто тако догоди, Италија би врло лако могла да падне у наручје евроскептика на челу са Бепеом Грилом, који чекају широм раширених руку.
У међувремену Аустрија ће по свему судећи за председника државе изабрати Норберта Хофера, десничара и популисту из редова Слободарске партије (ФПО). Антиисламски настројен Герт Вилдерс и његова Партија за слободу (ПВВ) пред надолазеће парламентарне изборе по свим анкетама имају подједнаку подршку Холанђана као и актуелни премијер Марк Руте. Вилдерс је предводник “Европског патриотског пролећа”, а многи га називају и “холандским Трампом”, због обећања да ће Холандију поново учинити великом.
Ипак, избори због којих се Европска унија брине и зноји највише јесу они који се одржавају у највећим и најбогатијим земљама – Немачкој и Француској. Париз и Берлин, као коловође европске интеграције суочавају се са “кочничарима” у виду десничарских популиста из редова Националног фронта и Алтернативе за Немачку (АфД).
Више од популиста Европску унију брине и понор пред којим се налазе даљи циљеви ове две земље. Скоро је па сигурно да десничари неће тријумфовати на изборима. Али оно што брине јесте то што се Француска све више окреће себи, односно националној политици, остављајући тако Немачку да сама предводи пројекат интеграције ЕУ, што је још теже имајући у виду да Британије више нема да пружи подршку.
У Француској ће бивши премијер Франсоа Фијон, представник десног центра, највероватније бити тај који ће се суочити са Марин Ле Пен у другом кругу председничких избора. “ЦНН” сматра да ће врло вероватно Фијон и победити.
Јер упркос напорима Ле Пенове да изврши “политичку детоксикацију” унутар партије, резултат на регионалним изборима показује да је за већину француских гласача Национални фронт и даље сувише екстремна опција.
У првом кругу Национални фронт је освојио шест милиона гласова, али је у наредном изгубио и није успео да узме већину ни у једном региону, након што је далеко већи број гласача изашао на биралишта у другом кругу. С обзиром да је излазност на председничким изборима у Француској традиционално висока, тешко да Ле Пенову очекује селидба у Јелисејску палату.
Фијон, човек кога су многи већ упоредили са Маргарет Тачер и Роналдом Реганом, предлаже економску политику која тешко да може бити даље од протекционизма за који се залаже лидерка Националног фронта. Ипак, програм двоје кандидата преклапа се у неким тачкама, пре свега у чврстом ставу према имиграцији, исламу и тежњи за поновним успостављањем француског националног идентитета.
Што се Немачке тиче, тамо би прича требало да изгледа потпуно другачије. Антиисламска и антимигрантска АфД ће по свему судећи освојити места у Бундестагу, са процењених 11-15% освојених гласова, предвиђа ЦНН. Међутим, једном кад се нађе у парламенту, биће потпуно изолована, с обзиром да ниједна политичка партија неће сарађивати с њима.
Ангела Меркел ће по свему судећи, упркос паду популарности, по четврти пут постати канцелар Немачке, чиме ће наставити већ сада невероватних 11 година на власти и продужити их на 16. Ипак, биће под великим притиском како код куће тако и споља због чињенице да је, бар према речима барака Обаме, један од последњих бранилаца либералне демократије и глобализације у облику какав нам је данас познат.
Док се остали буду окретали на другу страну, Немачка ће се наћи у оној позицији коју је желела да избегне: да сама предводи Европу. А изазова је на претек: Брегзит, Русија, Турска, мигранти, криза еврозоне и наравно – Трамп.
