„Они у ромингу“ бацили сто јада на Кусту, јер његова „бомба“ брани српску прошлост!

Неее, заграктали су и звани и незвани — неки чак и само због тога што је у питању Кустурица Емир — не дирајте нам прошлост. Нашу. То чувамо. Да бисмо сачували нашу, морамо да фалсификујемо вашу. Мантра деведесетих мора опстати. Све остало је колатерална штета. И зато сто јада на Кусту. Јер се његова најдаље чује. Највише понавља. Најбоље памти.

Кустурица је као со. Може и без, али је бљутаво.

И баш је тако. Ко сумња, нека упали било који канал на ТВ, купи било које новине, отвори било који веб-портал, проведе барем неколицину минута на некој од друштвених мрежа.

Покушамо ли — макар хипотетички, мада је то у његовом случају немогуће — да га не посматрамо само кроз филмове, одакле парафразирасмо и чувену реплику, овај човек је ходајући доказ да ватра постоји, да тај пламен неке греје и без буковине у шпорету, неке опрљи па се замисле, а неки сагореше изнутра, упркос ромингу.

То је сврха ватре. То јесте накана уметника. Ако му — укуси и ставови су различити — неко некад можда може оспорити учињено, статус уметника му нико не може одузети. Он то, уосталом, свакодневно потврђује. Па и на прослави четврт века Републике Српске.

Кад заболи — „Не дам!“

Није му била потребна бомба, па да разори учмалу регионалну јавност самозаробљену у нечему налик подруму из његовог „Подземља“. Закржљалих мозгова, због лењости и навике на деведесете, дежурни „чувари мира“ скочили су ђутуре на ову „лутајућу енциклопедију“ — само због његовог сна.

Па зар уметнику одузети могућност да машта? Чије је, ако не уметниково, да саопшти истине које боле, и Њега и Њих? Неће ваљда политичари и невладини трбухозборци бринути о духу нације?

На крају крајева, зашто и Србину одузети могућност да машта? Кад ти покраду све, онда барем не даш сан о срећи. Не даш на ђедове и унуке. Не даш жељу за слободом и заштитом, ону вековну вертикалу која је тај народ одржала на овом белом дуњалуку!

Говорник је у томе више него успео. Било је довољно да са бине, речима, наслика малу бомбу која вири из џепа, па да јастребови жељни крви хорски запевају како је „на овим просторима“ доста крви.

Неће моћи. Ни проћи. Сунце ће у овом граду — да опет парафразирамо реплику из његовог филма — кад-тад засјати како треба.

Прошлост као буквални залог свега

Читај даље — 1 2

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: