ШОЈИЋ се жали ЕУ, тражи одштету за УКРАДЕНУ ЛИЧНОСТ и успут се нуди за ПРЕДСЕДНИКА

Милан – Лане Гутовић има онај таленат за који кажу да је есенција сваког комичара, од Бастера Китона и Чарлија Чаплина наовамо. Озбиљнога лица, често меланхоличног, наоко незаинтересовано, изазива ерупције, мале и велике праскове смеха с друге стране екрана, а у последње време најчешће сала. Ових дана, док се увелико крчка његов премијерни наступ у ток-шоуу Ивана Ивановића, обилази Србију са представом “Украђена личност’”, позоришним наставком саге о Срећку Шојићу, лика са којим је пре коју годину абдицирао из ТВ серије “Бела лађа” након неспоразума око хонорара са РТС-ом.

Шојић се у новом комаду жали Европској унији, пише јој ситно писмо и тражи одштету за украдену личност, успут се нудећи за председничког кандидата и заузврат обећавајући све јер њега то не кошта – ништа. Колико се, живећи у Србији ових дана, и сами помало осећате као “украђена личност’”?

– Живимо у времену у коме је криза идентитета нормална. Они који немају свој идентитет служе се туђим, па ако се једнога дана докопају свога идентитета, у реду је, а ако не, живе и даље са туђим. Идентитет је постао нешто као настрешница станице трамваја. Свако има право да се ту склони. Гужвањац у коме џепароши маришу шта стигну, па и идентитете. Нема тога коме бар део личности није “украђен”.

Када се осамдесетих појавио на филму (“Тесна кожа”), лик Срећка Шојића био је весела карикатура система социјалистичког самоуправљања. Колико је он данас трагичан карактер, имајући у виду да га реалност у неким стварима дебело претиче, а бенигне осмехе замењују кисели?

– Он је и онда био трагична слика друштва, али био је “излечив” јер су се његови лоповски подухвати односили само на једно предузеће. Данас је тај лик постао универзалан тип привредника и политичара. Овај податак не значи да је он напредовао. Он је само “мутирао” као сваки вирус и прилагодио се средини која је постала за њега идеална. Средина идеална за њега, престала је да буде подношљива за други животни концепт. Зато деца беже од нас и зато се памет повлачи. А тај “кисели осмех” који помињете имају “људи од гуме” када их увежу у чвор а они се осмехом праве да им није ништа. Мада сам ту ономатопеју осмеха препознавао и на свињској глави када је изваде из рерне.

Путујући по Србији, дружећи се са људима, какав утисак стичете: Да ли смо се и колико променили, које осећање доминира, има ли у том смислу разлике између Београда и унутрашњости?

– Путујем по Србији, али не дружим се са људима. То ми помаже да боље видим муке и немаштину коју бих вероватно дружењем пропустио. Очај и безнађе провинције, сем адресе и поштанског броја, нема разлику од велеградског очаја.

Читај даље — 1 2

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: