„Били смо јако дисциплиновани, имали смо детаљан план како првих 100 дана треба да изгледа: два путовања у иностранство, економски самит… Сећам се да смо имали план за април, последњи месец тих 100 дана. Одједном, ухваћен је Слободан Милошевић“, присетио се Ендрју Кард, Бушов шеф кабинета у Белој кући.
Првих 100 дана у демократским државама сматра се тренутком „пролазног времена“ нове администрације. Тако и у САД-у, где председници имају посебне стратегије за тај период. Само што никада, али баш никада, ствари не иду онако како су си они замислили.
Њујорк тајмс је направио збирку сведочења из администрација Била Клинтона, Џоџа Буша млађег и Барака Обаме, од којих је према анкетама након 100 дана најбоље стајао Буш. Он је изборе добио врло тешко. Ала Гора победио је иако је освојио мање гласова. Па је следило мучно пребројавање сваког гласа на Флориди.
Све је то пребродио, након инаугурације имао је већ подршку од 57 одсто, након 100 дана 62 одсто. Али, баш кад су његови људи помислили да ће све бити у реду, прво је улетео инцидент када је 30 америчких и британских бомбардера ударило по противваздушној обрани Ирака још под Садамом Хусеином, јер је овај ометао њихове патроле над том земљом у складу са одлукама УН. То чак и није била таква криза, колико их је бомбардовање затекло неприпремљене.
„Пришла ми је Кембел Браун са НБЦ и питала ме: „Зашто бомбардујете Ирак?“ Рекао сам: „Како то мислиш?“ У току је бомбардовање Ирака, а ти за то не знаш!?“, испричао је Бушов ПР Ари Флечер.
Отишао је до Кондолизе Рајс, али ни она није имала појма о томе. Па су звали министра обране Доналда Рамсфелда… и тако даље. Али, преживели су.
Слобу и Кину нису имали у плану
Али само до 1. априла кад су нове власти у Србији прво изненада ухватиле Слободана Милошевића, што је била светска ударна вест. И док су се још привикавали на Милошевића, амерички шпијунски авион сударио се с кинеским ловцем близу обале НР Кине.
Не жестоко, права ситница, али сасвим довољно да је амерички пилот морао присилно да слети у Кину заједно са 24 члана посаде.
– Ниједна од те две ствари није нам била у плану за првих 100 дана – горко је рекао Кард.
Жао нам је, Кинези
Саветница Карен Хјуџс управо је изашла из Бушове канцеларије и налетела на упаљени ТВ који је приказивао ЦНН-ов наслов ударне вести. Оно што гледаоци нису знали био је кркљанац у авиону чија је посада, тражећи место за хитно слетање, још хитније морала да уништава све поверљиве информације.
– Завршило се тако што смо послали саопштење користећи реч ‘жалимо’. Рекли смо да то није извињење, само да жалимо због тога. Кинези су рекли да то јесте извињење – испричао је Флечер. Ипак, кратко затим, Буш је завршио такво осматрање Кине, иако је била реч о међународном ваздушном простору.
Обамина криза
Обама је са својим првим мандатом имао неупоредиво тежи почетак, прави ниски старт. У јануару 2009. САД-у је претила најгора криза у 80 година, глобална финансијска криза.
– Финансијска тржишта су се смрзла. Аутоиндустрија само што се није урушила. А то је било само оно код куће – набрајао је Рам Емануел, Обамин шеф кабинета. За месец дана САД је имао 800.000 изгубљених радних места, претили су им још милиони отказа и хиљаде милијарди долара дуга.
А поврх тога имали су за вратом два рата са 180.000 војника.
– Сматрали смо да у првих 100 дана морамо да направимо озбиљан економски напредак. Обама је зато био и изабран, сви су се јако трудили – причао је Емануелов заменик Џим Месина. Два месеца касније једна од мера је била да Џенерал Моторсу и Крајслеру одобре финансијску помоћ.
Шта је следеће?
Многи су их грађани пљували јер „бацају добар новац на лоше типове“, али Обамина екипа од почетка је знала у шта се упушта.
Оно велико и непланирано догодило се 8. априла 2009. Сомалијски пирати отели су амерички трговачки брод „Маерск лајн“.
– Сећам се, чим се то догодило, да је потпредседник Џо Бајден ушетао на састанак саветника и рекао: „Шта је следеће? Куга!? – открио је Месина.
Виши саветник Дејвид Акселрод био је још сликовитији:
– Председник је имао 10 минута да одлучи хоће ли да одобри напад морнарице на пирате. „Фоке“ су биле на 100 метара од пирата, у води. Рекли су: „Мислимо да можемо да средимо пирате, али би могли да погодимо капетана брода. Имате 10 минута“. Био је то најтежи дан председника.
А тек Бил Клинтон…
– Како је председник Клинтон често говорио, мислим да је мој медени месец трајао око 30 минута – описао је његов шеф кабинета Мак Мекларти.
Клинтон је, наиме, изборе добио комотно, а и на почетку је имао лепих 58 одсто подршке у анкетама. Само што је од самог почетка избио скандал када се открило да је Зое Бајрд, коју је Клинтон предложио за главну државну тужитељку, запослила у свом домаћинству двоје илегалних миграната, брачни пар.
Чим је пукла вест, нашли су се на сто мука. Размишљали су могу ли се извући са тим да се она извини, да плати све порезе, таксе и што је све требало. Проблем је био у томе што су на све стране по министарствима именовали мушкарце, апсолутно су хтели да имају једну жену, а очигледно је било да су на то јако политички рачунали.
Није прошло дуго, само неколико дана, а једно од битнијих обећања Била Клинтона из кампање свом силином ударило је у зид. Била је реч о укидању забране за хомосексуалце и лезбејке који су се тако отворено декларисали, да имају право да служе војску.
– То је управо експлодирало. Проблем је још горим чинило то што то није било само страначко питање. Сам Нун, демократа из Џорџије, председавао је одбором за војна питања у Сенату. А он је рекао: „То се неће догодити“ – казала је Маргарет Макерс, тадашња портпаролка Беле куће.
Каулин Пауел их је матирао када је рекао да је и он против. Били су у ситуацији да нису имали подршку ни у јавности, ни у парламенту, нити их је командант војске подржавао. Тај део агенде им се распао, а још није прошао ни читав месец.
Секта гора од ратова
100 дана је било ужасно далеко. И пре него што је „пролазно време“ истекло, догодио се оружани упад ФБИ-ја на ранч код Вакоа на који се сместила фундаменталистичка хришћанска секта Давидијанаца. Упад је уследио након што је вођа секте Дејвид Кореш за себе прогласио полигамију, након што се писало о физичком злостављању деце, силовањима, поседовању оружја и сличним стварима на ранчу са 132 људи.
С обзиром да је била реч о фанатицима који су очекивали ствари попут другог доласка Исуса Христа и смака света, борили су се до смрти, а имали су јако пуно оружја, сукоб 19. априла 1993. био је ужасан.
76 побијених на ранчу, од којих пуно и деце, четири убијена и 16 рањених владиних агената.
– Било је то ужасно из пуно разлога. Опсада је трајала већ 50 или 60 дана. ФБИ зато и јесте кренуо у напад. Сва та деца… Јасно се сећам како сам ходала по Белој кући, сви су имали упаљене телевизоре. Све што се могло видети била је ватрена стихија, а ми нисмо могли да видимо ништа у том пламену – причала је Мајерс.
– Сви смо знали да је то високоризично и крајње непредвидљиво. Али нешто је морало да се учини како би се заштитила деца – додао је Мекларти. Неколико дана после стигао је и стоти дан.
Извор: Ekspres
