Прву анализу, којом је скренуо пажњу јавности, Лес је објавио недавно у угледном америчком часопису Форин Аферс, а нова је објављена на Балканинсајту под насловом „Мултиетничке државе на Балкану су пропале“.
Политичка реалност на Балкану
– Тај регион је једна од најнестабилниј у Европи, тамо подељене мултиетничке државе постоје у стању сталног сукоба и потребне су хиљаде припадника мировних снага како би спречиле повратак насиља – каже Лес.
Овај проблем, према његовом виђењу, има два узрока.
Први је, истиче, да мањинско становништво не жели да живи у туђој држави, ако то значи да ће бити грађани другог реда. Други је, пак, да већинске популације не желе да мањине добију земљу на којој живе, јер припада њима.
– Током последње две деценије мањине нису имале избор осим да прихвате такво стање, на инсистирање Запада, који је ставио вето на било какве планове политичких промена.
Ово поглавље у историји Балкана примиче се своме крају, уверен је Лес који указује да су Европљани изгубљени због политичке кризе у Европској унији, Американци имају пречих брига од Балкана, а Русија и Турска на том простору, каже, покушавају да прогурају своје планове.
Подсећа да су прошлог септембра босански Срби референдумом „директно изазвали“ Дејтонски споразум, а њихов вођа, каже Лес, Милорад Додик прети новим референдумом ове године.
Он предвиђа да ако се ситуација буде развијала на овакав начин Република Српска би у наредној деценији могла да прекине везу са остатком БиХ. Остале мањине, објашњава Лес, сад вуку сличне потезе како би се одвојиле од политичких центара.
Косовски Срби, додаје, прете оснивањем Заједнице српских општина, босански Хрвати пооштравају захеве за трећим ентитетом, док Албанци у Македонији одбијају да учествују у влади ако им не буду испуњени одређени услови.
Постоји ризик, сматра Лес, од слома политичких договора који су досад те земље држали на окупу.
– То није само радикална политика, већ реторика већине политичара чије изборно тело жели да живи у достојанству и сигурности.
Четири шансе за мир
Прва је, по њему, да треба наставити с генерацијском реформом и демократизацијом. На први је поглед то хвале вредан приступ, али има својих проблема. Након 20 година покушавања нема резултата, а политичка атмосфера у регији је и даље отровна, док су националне групе све више подељене. Такође, време истиче, каже Лес.
Друга је опција да Запад понуди мањинама неке нове подтицаје да задрже политички статус qуо. Ово би, како тврди, био идеални исход јер би на миран начин неутрализовало претњу сепаратизма.
Трећа опција је, наводи даље Лес, да се мањине присиле на останак, било претњама санкцијама или неком другом врстом казне. Наравно, већинским групама не би се смело дозволити да насилно притисну непослушне мањине, упозорио је.
– То нас доводи до четврте опције. Ако се договор не може постићи, онда би у интересу мира већинске групе морале да прихвате неку нову територијалну поделу за своје мањине – наводи Лес, који сматра да је главно питање колико далеко би ово морало да иде.
– Преседан из региона говори нам да би деловала само чврста међународна граница. Балкану недостају најосновнији елементи функционисања мултиетницитета. Слаба традиција уставног либерализма значи да мањине немају поверења у институције. Историја насиља и зверстава међу националним групама уништила је поверење, а ендемсла корупција и раширено сиромаштво људе је потиснуло на ивицу – наводи Лес.
Закључак је, сматра, да би оптимално решење био прелазак на националне државе засноване на принципу да би политичке границе што више требало да одговарају демографској стварности.
– Већина становника у националној држави припада јединственој политичкој заједници, а рањиве групе живе у релативној сигурности унутар међународно признатих граница – наводи Лес, који, међутим, сматра да то није могући циљ.
Многе регионалне државе су, каже, успешно доказале да у њима могу живети мање групе, из једноставног разлога што не представљају претњу територијалном интегритету или државном идентитету.
Да се регион распадне, или…
– Треба имати на уму да су се незадовољне мањине већ почеле удаљавати од држава које сматрају нелегитимнима, тако да питање није како те мулти-етничке натерати да профункционишу. Питање је треба ли допустити да се регион распадне без контроле, по вољи локалних сепаратиста, или преузети контролу над тим процесом и умањити ризик насилне одмазде од већинске популације – наводи Лес.
Сматра да би требало отворено рећи да страх мањина не произлази из тога што су им мозак испрали националистички вође. То је подцењивање њихове интелигенције.
Друго, истиче, погрешно је рећи да мањине уживају пуна права: само мањине то могу проценити те није допустиво ускраћивати им права због злочина почињених 1990-их.
Балкан, каже, засад можда јесте миран, али путања није добра. Проблем сепаратизма се враћа у регион те је моћ тренутно на страни ревизиониста. Стабилност се, истиче, не постиже тако да се претварамо да је све у реду на површини, док се испод нас догађају тектонске промене. Не постиже се нити универзалним решењима, која веома очито служе интересима само једне националне групе.
– То је политичка реалност, и што пре је људи препознају, то ће пре започети процес решавања тог проблема – закључује Леш у новој анализи, преноси загребачки портал Индеx.хр.
