Овако говоре ђакон Ненад Илић и његова жена Анастасија. Заједно имају четири дипломе, четворо деце и 16 књига. Глумица и редитељ са београдског Факултета драмских уметности постали су мастер богословије и ђакон. Он служи у Цркви Цветог Николе на Новом гробљу у Београду… Обоје су мисионари хришћанства и велике теолошке теме објашњавају у складу са данашњим временом, тако да их разумеју и млади од 18 година, колико има њихово најмлађе дете, али и они старији који долазе у њихову „Малу школу љубави“.
Чему нас учи Божић?
– Ти поклони који се деле на Божић, то је нека врста захвалности. Ја неком дајем поклон и тиме показујем да сам захвалан што тај мој ближњи постоји на свету. Као што су мудраци доносили поклоне малом Христу. Тако се ми сад радујемо и у сваком препознајемо дете Христа. Основа је осећај захвалности. Вежбање захвалности, да човек буде захвалан за све оно што је добио, да је захвалан за свог ближњег, А онда кад дођу тешки тренуци, онда се и то лакше подноси. Центар Православне цркве је Литургија, евхаристија, захвалност. Захвалност Богу и људима – каже ђакон Илић.
Када говори о божићној иконографији и симболици која се ту шири – Бадњак, божићни украси, посебна атмосфера, поклони – Илић каже да је то лепо, али да не треба заборавити да је то направљено углавном због потрошачких циљева, да људи купују…
– Божић нас учи да будемо захвални. Када бисмо само задали себи да у сваком тренутку када нам је баш лепо, када се добро осећамо, само тад, у мери у којој можемо да се захвалимо. Верујући човек ће се захвалити Богу, али може и нешто неодређено, може да се захвали животу, људима поред себе. Само то да урадимо. Лако је изводљиво. Кад осетиш да ти је дивно, само се сети, придружи захвалност. Невероватно колико је мало потребно да би се много добило – каже ђакон Ненад Илић.
Његова супруга Анастасија подсећа нас, пошто је Божић, како изгледа света породица, Јосиф и Марија.
– Каква је то суманута ситуација: Јосиф као удовац добија трудну девојку, да јој буде старатељ, муж, да се он о њој стара. То је била срамота за њега. Па и данас би то била срамота. Колико је ту важно да човек научи шта је то љубав и да научимо како да негујемо љубав са другом особом. Ми нисмо способни да негујемо љубав… Немојмо занемарити Јосифов унутрашњи проблем. Он пролази кроз озбиљну кризу пре него што прихвати тај брак и одржава га ту као слуга. И зато је послушност као врхунска особина за хришћане. И то је оно што звучи најскандалозније и најневероватније из нашег данашњег система у коме живимо, а то је да смо ми ту да једни другима служимо – каже Анастасија.
Ђакон Илић подсећа да живимо уроњени у културу која нема поштовање према речима као што су служење, жртва.
– То се све тумачи погрешно. „Нећу да будем жртва“ „нисам ја теби слуга“, то су најпрезреније речи. Али на тим најпрезренијим речима расте љубав. Служити и жртвовати се. Вратити величанственост тим речима. Онај ко у свом животу научи да служи са захвалношћу, притом да има коме да служи и да има снагу да служи, и радосно, за њега та жртва постаје лака. Схвата жртву као нешто нужно. А без жртве нема љубави. Није љубав склад, срећа. Већ је љубав добро уклапање жртвовања које није патолошко. А жртвујем своје страсти, све оно што мислим „ја сам такав и готово“… – објашњава Илић.
Анастасија додаје типичан женски пример.
– Ако сам сујетна, а школована, мени ће бити јако тешко. Зашто сам ја „судопера“, зашто сам завршила два факултета – да бих само кувала и служила децу? Е, то је оно чега се није лако ослободити и сигурно је потребан читав живот да би човек направио напредак у томе… Када жртвујете такав свој став, онда сте нешто помакли у свом љубавном и породичном животу – каже она.
– Партнери нам помажу да научимо читав живот. Ако научим да заиста волим партнера, онда ћу научити да волим пријатеље, родитеље, децу – додаје њен супруг.
– Муж или жена су ту да научимо да волимо. Као што ће монах у пустињи сам са Богом да ради, покушавајући да узрасте у вери, тако нам и партнер може помоћи да узрастемо у вери на исти мистични начин. Треба схватити величину тих брачних љубавних односа. Право питање је колико љубав има мистични дух. Људи ће лакше пронаћи дубљи смисао тог односа и брака, биће стабилније везе. А љубав је у ствари да узмеш да бациш ђубре кад није твој ред, да опереш судове, да служиш… – каже Ненад.
О односу према деци
– Битно је да постоји свест родитеља да је дете дар, да није њихово, да им је поверено на старање и да су родитељи ту да га подижу, воле, васпитавају, да одрасте у човека и да га врате тамо одакле им је дарован. Као што су се понашали Марија и Јосиф према малом Исусу. Он је имао неку врсту самосталности. То је тајна доброг односа са децом, и родитељства… Увек се преиспитујете, никад нисте сигурни да ли сте добар родитељ или не. Свест о томе да то дете није до краја ваше и да немате права да будете посесивни према њему, да му не намећете своје пројекте о животу – објашњава Анастасија.
На послу, после Божића
Како да будемо бољи и на послу као хришћани?
– Чак и када те неко нервира на послу, кад мислиш да ти је непријатељ, треба развити свест о захвалности. То што се јако изнервирам, то је добро јер ми покаже мени мене у правом светлу. Као ја сам мудрац, филозоф, а онда ме неко попне на плафон. Тај ми користи, показује ми да треба још да радим на смирењу. Често смо у свом свету, мислимо да најбоље нешто радимо. Требало би препознавати дарове и препустити другима да виде наш дар. Често у тим пословним окружењима мислимо да знамо најбоље шта можемо, а онда… други нас виде боље… – каже ђакон Илић.
Мала школа љубави
– Ђакон Ненад Илић радио је као позоришни и телевизијски редитељ. Писао је сценарио и режирао документарне филмове „Свети Николај Српски“, „Ава Јустин“, као и серије на РТС-у „Литургија“, „Иконе“, „Константиново наслеђе“…
Тренутно ради на пројекту „Отац“, првом играном филму о Светом Сави и Светом Симеону Немањи. Написао је и роман „Цариградски друм“. Заједно са супругом Анастасијом држи радионице „Мала школа љубави“ на којима се обрађују теме као што су партнерска љубав, родитељска љубав, љубав у доба хиперсексуалности…
