Издвајамо • Свет

ПОЧЕТАК КРАЈА ТРЕЋЕГ РАЈХА – БИТКА ЗА МОСКВУ: Вермахт био надомак Кремља а онда их је дочекао генерал Жуков!

08/01/2017
30 Погледи
14 Минута читања

Трећи рајх је 22. јуна 1941. године напао Совјетски Савез изненада и муњевито, напредујући преко непрегледног руског пространства брже него што је ико могао да замисли. Већ у септембру били су надомак Москве, а у једном тренутку су њихови официри могли да виде куле Кремља.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Али онда се десило нешто што нису очекивали Совјетски тенковски десант сибирских трупа уз подршку Т-34, недалеко од Москве децембра 1941. године.

Точкови Вермахта, оружаних снага Трећег рајха, почели су да се котрљају по совјетском тлу 22. јуна 1941. године око једног часа после поноћи, на дан источноевропске летње дугодневнице. Био је то почетак Операције Барбароса.

Око четири милиона осовинских војника, 600.000 моторних возила и још толико коња напало је Савез Совјетских Социјалистичких Република – без претходне објаве рата и кршећи међусобни пакт од ненападању потписан крајем августа 1939. године – на фронтовској линији дугачкој скоро 3.000 километара. Била је то, и остала, највећа инвазиона војска у историји ратовања.

На самом почетку похода, Луфтвафе, ратно ваздухопловство Немачког рајха, сатрло је свог совјетског супарника и то углавном ухвативши га на спавању: преко 2.000 летелица уништено је већ првог дана, а скоро 4.000 у прва три.

Ствари су и на земљи ишле као по лоју за Немце. Напредовали су толиком брзином, примењујући тактику муњевитог ратовања, да су и они сами били шокирани. Дешавало се да Немци узнапредују и по сто километара на дан, а читаве совјетске армије су биле уништаване и примораване на предају. Подељени у три колоне, Група армија Север ишла је ка Лењинграду, Група армија Југ ка Украјини и Кијеву, а Група армија Центар ка Москви. Већ у јулу, ова потоња група је прешла Дњепар, а у августу освојила Смоленск, важну станицу на путу ка главном граду СССР-а.

Међутим, неконтролисано даље напредовање могло је да изложи немачке бокове, а и Хитлер је, кажу због Наполеоновог искуства век и по раније, освајање Москве поставио као секундаран циљ; сматрао је да је главно освојити житницу и индустријско срце Совјетског Савеза, Украјину, након чега ће непријатељ бити онеспособљен да се даље успешно бори.

https://twitter.com/warsawpakt/status/805879808911622145

Главнокомандујућем Копнене војске Вермахта Валтеру фон Браухичу који је тражио да Москва буде приоритет, Хитлер је казао да само “окошталим мозговима тако нешто може да падне на памет”. Због тога је наложио да се оклопне дивизије, односно панцер-дивизије, преусмере ка северу и југу, односно Лењинграду и Кијеву.

ЈУРИШ НА МОСКВУ

Ово није било потпуно нелогично пошто освајање престонице заиста звучи помало старомодно као основни циљ; уосталом, ова тактика је на крају коштала Црвену армију додатних 660.000 војника који су или погинули или избачени из строја или пали у заробљеништво, а и Украјина је пала у немачке шаке. Међутим, то што је нешто старомодно не значи и да није исправно: Хитлер није озбиљно узео у обзир психолошки ефекат који би пад Москве имао по бранитеље. Ако му је то после и пало на памет, било је доцкан.

Углавном, крајем лета Хитлер је поново пажњу преусмерио ка Кремљу, а Операција Тајфун је могла да почне. У њу су биле укључене три пешадијске армије, три оклопне групе и 2. ваздушна флота Луфтвафеа. Свеукупно скоро два милиона војника, 1.700 тенкова и 14.000 топова. Међутим, трупе су већ биле изморене, а и Луфтвафе је у међувремену изгубила велики број авиона захваљују совјетској ПВО, тако да је 2. флота располагала са само 549 летелица.

Са друге стране, постојала су три црвеноармејска фронта (совјетски назив за армијску групу) између Вјазме и Брјанска у којима је било око 1,25 милиона људи, хиљаду тенкова и око 7.500 топова. Невероватно је што се и Војно-ваздушна сила (ратно ваздухоплоство СССР-а) захваљујући великом индустријском прегнућу мало опоравила након страховитих губитака (до тог тренутка, неке процене кажу, уништено им је чак 21.200 авиона) па су имали на располагању 936 летелица.

https://twitter.com/inhuggermugger/status/810608891964850176

Није им вредело, Немци су наставили да прождиру руско тло. Тако је 3. оклопна група скоро без отпора разбила совјетске снаге по средини московског ратишта да би се потом поделила на две подгрупе: једна је кренула ка северу да би скупа са 4. оклопном групом опколила Вјазму, а друга ка југу да би са 2. оклопном групом опколила Брјанск.

Трећег дана октобра 2. оклопна група осваја Орел, а три дана касније и Брјанск. 10. октобра четири су совјетске армије опкољене у Вјазми, на око 200 километара од Москве, али су наставиле да се боре и на неко време су задржале приличан број немачких дивизија (напослетку су Немци у та два града заробили додатних пола милиона војника, што је преполовило укупне руске снаге).

Бедни остаци совјетског Западног фронта и Резервног фронта су се повукли даље ка истоку, и сада су Вермахт чекале око Можајска, на само 110 километара од Кремља. Придружили су им се и остаци појединачних мањих јединица које су се неким чудом провукле кроз немачки обруч.

У то време почињу у Москву да стижу и сибирци: одморне, елитне јединице Црвене армије стациониране у Сибиру, навикнуте на страшне временске услове, на које су Руси ионако боље навикнути од Немаца. Стаљин, који је игнорисао обавештајна упозорења да Хитлер спрема инвазију, сада је поверовао свом човеку из Токија да Јапан нема намеру да удари на СССР с леђа (ускоро ће напасти САД у Перл Харбуру) и одлучио је да ове свеже трупе пошаље на запад.

Поред тога, Совјети су напокон почели да задају ударце Вермахту: немачка 4. оклопна дивизија пала је у клопку у близини Мценска коју је поставио генерал Дмитриј Лељушенко, користећи на брзину склепани 1. специјални гардијски стрељачки корпус и 4. тенковску бригаду Михаила Катукова.

РАСПУТИЦА

Нови тенкови типа Т-34 су скривени у шуми чекали да Немци уђу довољно дубоко, да би након тога уништили непријатеља у унакрсној ватри. Генерал Хајнц Гудеријан, командант 2. оклопне групе, открио је да њихов тенк “панцер ИВ” може да уништи Т-34 само пуцањем у мотор позади и никако другачије, да је толико био снажан његов оклоп.

Најважнија ствар која се десила тих дана ипак није био долазак сибираца. Био је то долазак снега, првог снега. Пао је 7. октобра и брзо се отопио, и од земље направио каљугу. Специфичну врсту каљуге коју Руси зову “распутица”: она каљуга која, само јој име каже, разара или раствара пут. Путеви ка Москви су дакле испарили, што је драматично успорило или потпуно онемогућило кретање немачких моторних возила и тиме примену концепта муњевитог рата. Совјети су поново добили на времену, и могли су да се прегрупишу и чекају спремнији.

Ипак, то није моментално постало јасно и очигледно свим зараћеним странама. 9. октобра Немци су на конференцији за страну штампу практично најавили да до колапса совјетског отпора можда дође кроз неколико часова, и да је уништење свих армија које бране Москву само питање тренутка.

Дан касније Немци су се приближили Можајску. Истог дана армијски генерал Георгиј Жуков преузео је команду над одбраном Москве и над комбинованим Западним и Резервним фронтом; у најкраћем року Жуков ће у том тренутку практично непостојећи Западни фронт дићи из мртвих.

Међутим, 13. октобра Вермахт напада одбрамбену линију код Можајска коју брани само 90.000 црвеноармејаца, док Луфтвафе непрестано бомбардује главни град. Дан касније пали су градови Калињин и Калуга, али трећи тактички циљ, Тула, остао је у совјетским рукама. 18. октобра пали су Можајск и Малојарославец, три дана доцније Наро-Фоминск, а 27. октобра и Волоколамск. Жуков је био приморан да повуче снаге на источну обалу реке Наре, последње водене препреке пре престонице.

Вермахт је уништио толико совјетских дивизија у првих шест месеци рата да је Црвена армија била принуђена да регруте проводи кроз минималну обуку на улицама Москве и шаље на фронт.

Док се на бојишту одигравала права драма, 15. октобра почела је евакуација владе и партије из Москве, као и Генералштаба, што је изазвало панику у народу. У два дана која су уследила многи су покушали да напусте град стварајући колапс у друмском и железничком саобраћају, и дисциплина је драматично попустила.

НАДРЕАЛНА ПАРАДА НА ЦРВЕНОМ ТРГУ

Незамисливе ствари су почеле да се дешавају: грађани су у лице псовали државне и партијске службенике, и сви су веровали да није више питање да ли ће Москва да падне, већ када. Давно запечаћене цркве су отворене, а литија предвођена патријархом са иконом Богородице обишла је око зидина Кремља. Бољшевици су се сетили Бога тек кад је пригустило.

Међутим, Стаљин је остао у граду, као и Жуков, као и друге најважније личности. То је смирило људе. Такође, паралелно са свим тим дешавањима, 250.000 махом жена и деце је копало антитенковске ровове око Москве, а цивилне фабрике су великом брзином конвертоване у војне.

Гудеријан је на ободе Туле стигао тек 26. октобра; било је то велико одступање од првобитног плана, пошто је Тула требало да падне брзопотезно како би се Москва затим укљештила између два немачка крила.

Совјетска 50. армија уз помоћ добровољаца одбила је 29. октобра напад Вермахта на овај град, а два дана касније Врховна команда Копнене војске (нем. Оберкоммандо дес Хеерес; скраћеница: ОКХ) наређује обуставу свих дејстава док се не реше логистички проблеми (недостатак горива и топлих зимских униформи, оштећени путеви и мостови, итд) и док се распутица не слегне.

Али, у том тренутку Вермахт је буквално на измаку снага, а ускоро ће им бити још горе. Крајем октобра само је трећина немачких моторних возила и даље функционисала, пешадијске дивизије су биле преполовљене из разних разлога, почели су да се смрзавају, били су уморни од борбе.

У таквом стању, са непријатељем надомак Москве, на Црвеном тргу одржана је 7. новембра потпуно надреална и најневероватнија икада, традиционална парада поводом годишњице Октобарске револуције.

Стаљин је држао говор окупљеном народу, а војници су директно са тог места одмарширали на борбене положаје. Трупе у Тули и Клину су појачане са додатних 100.000 људи, али то и даље није било довољно. Жуков је протестовао, али је Стаљин ипак наредио неколико катастрофалних мањих контраофанзива које су се показале као траћење ионако малих људских ресурса које су имали на располагању.

Ипак, ситуација је била боља него месец дана раније. Немци тога нису били свесни јер су били убеђени да након толиких људских губитака Совјети не могу више да пруже достојан отпор упркос томе што су знали да им се редови непрекидно попуњавају трупама из Сибира; поред тога, изграђен је и троструки одбрамбени круг око Москве, а заузети су и добри положаји код Клина. Поврх свега, совјетски су официри сада били искуснији него шест месеци раније (то је значајно због чињенице да је огромна већина њих на војне положаје дошла након Стаљинових чистки у годинама које су рату претходиле а које су Црвену армију дословно обезглавиле).

https://twitter.com/warsawpakt/status/804342393331974144

Операција Ото, како се првобитно звао план инвазије на СССР, предвиђао је да ће Вермахт уништити 240 совјетских дивизија, и да ће остати само 60 те да ће опоравак Црвене армије бити немогућ. У стварности, Вермахт је уништио 248 совјетских дивизија, али су Совјети мобилизовали додатних 220, далеко више од 60 на колико су се немачки стратези ослонили.)

15. новембра мраз је напокон заледио путеве и решио проблем распутице, па су 51 оклопна дивизија кренуле напред са циљем да направе обруч око Москве, те да се споји у Ногинску, источно од главног града. У наредне две недеље, због Стаљинових ужасних и исхитрених одлука, пали су Клин, Солнечногорск и Стаљиногорск; Вермахт се приближио Кашири, граду који се налази на главном путу ка Москви, али је одбијен жестоким контранападом трупа под командом генерала Белова. Тула се и даље држала.

КУЛЕ КРЕМЉА

28. новембра Немци су освојили мостобран на источној страни канала Москва-Волга, на само 35 километара од Кремља, али их је жустро изведени контранапад 1. ударне армије одбацио. На северозападу, дошли су до Краснаје Пољане, на 29 километара од Кремља; немачки официри у даљини су кроз двогледе видели знаменитости главног града.

02. децембра Вермахт се приближио Кремљу на најближу тачку у току целог рата, у град Химки, на само 19 километара од древне тврђаве руских царева. Ситуација је била тако драматична да је Стаљин питао Жукова да ли је уопште могуће одбранити Москву, и захтевао је да овај “говори искрено, као комуниста“.

Жуков је одговорио да је могуће, и био је у праву, мада свакако ни сам није био свестан колико. Јер, у том је тренутку већ све било готово. Температуре су толико пале (различити извештаји износе различите податке, али распон је био од -28 до -45 степени Целзијуса) да немачки камиони, борбена возила и тенкови нису могли да се покрену, да су војници морали ручно да ваде залеђено уље из граната, да је 130.000 Немаца имало промрзлине (већина још увек није била добила зимску опрему).

Руси су на то навикли, као и њихово оружје које је посебно дизајнирано за такве немогуће услове, те су почетком децембра немачки авиони нестали са московског неба а совјетски авиони нагрнули као луди. На све то, Совјети су се користили и плављењем околине Москве пуштањем вода из седам великих резервоара који је окружују као и дизањем у ваздух једне бране.

Према томе, Вермахт је стао, а немачки генерали су били уверени да су Совјети неспособни за даљу одбрану те да је њихов озбиљни контранапад немогућ.

Грешка. Совјети су накупили 58 дивизија на ратишту око Москве, након што је довршено пребацивање 18 дивизија, 1.700 тенкова и 1.500 авиона са Далеког истока и Сибира. Као што рекосмо, то су биле елитне трупе Црвене армије. Свеукупно, имали су 1,1 милион људи, слично као и Немци, али их је Жуков паметно распоредио, уз помоћ других генерала попут Васиљевског.

Немци су гладни заспали у снегу и леду, а њихови топови и тенкови су замукли. Две војске су стајале једна преко пута друге и сањале различите снове.

СИБИРЦИ

А онда су загрмели свежи и одморни, најбољи Жуковљеви сибирци који до тог тренутка борбу са Вермахтом нису видели.

Шок је био комплетан.

5. децембра почела је та велика контраофанзива чији је основни циљ био уклањање непосредне опасности по Москву. Два дана касније Совјети ослобађају Калињин, а Хитлер 8. децембра наређује да Вермахт заузме одбрамбене положаје на целом фронту.

Солнечногорск бива ослобођен 12. децембра, три дана касније Клин, док се код Ржева формира џеп. 16. децембра уклања се непосредна опасност по Тулу; на истом бојишту совјетске снаге уништавају 39. оклопни корпус који је служио као заштитница 2. оклопне групе под командом Гудеријана. 26. децембра ослобођа се Наро-Фоминск, затим Калуга и Малојарославец.

Тако Вермахт креће уназад по први пут од 1936. године и ремилитаризације Рајнске области, јер се Гудеријан, Халдер и фон Клуге иза Хитлерових леђа повлаче на западну обалу Оке, схватајући да је другачија одбрана немогућа. Хитлер 20. децембра опозива све те одлуке игноришући здраворазумско размишљање својих војних заповедника. Због неуспеха у Бици за Москву, смењени су тих дана Гудеријан, Федор фон Бок и Валтер фон Браухич.

4. јануара небо изнад московског ратишта се рашчишћава и Луфтвафе некако успева да уз помоћ 102 транспортна “јункера” достави на линију фронта провијант, што је Вермахт вероватно спасило од тоталне пропасти у том сектору Источног фронта. Мада, не само то: и једни и други су већ били изнемогли од свега. Био је Божић по јулијанском календару, 7. јануар 1942. године, када су борбе утихнуле. Прошло је тачно 75 година од тада.

Вермахт је, додуше, успео да се одржи на раздаљини између 100-250 километара од Москве. Били су далеко у односу на почетак совјетске контраофанзиве, али је главни град и даље био на дохват руке (тако ће и остати све до октобра 1943. године када ће Црвена армија победом у Другој бици за Смоленск напокон уклонити сваку опасност).

ЕПИЛОГ

Због Стаљиновог нестрпљења и уз велико Жуковљево противљење, Совјети су врло брзо кренули у нове контраофанзиве, али су доживели низ пораза (попут рецимо Друге битке за Харков и пропасти 2. ударне армије генерала Андреја Власова која је покушала да разбије опсаду Лењинграда; Власов је заробљен и постао је сарадник окупатора).

Истовремено и из истог разлога отворена је Ржевска битка (коју ће они који су у њој учествовали звати “Ржевска касапница”) која ће потрајати наредних годину дана а у којој су Немци бранили џеп око града Ржева на око 200 километара од Москве.

Тако је Битка за Москву постала пресудна за ток и исход Другог светског рата, али не и прекретница; прекретница ће постати Стаљинградска битка годину дана касније. Међутим, ова о којој је данас било речи први је пораз Вермахта и прва совјетска победа без које не би била могућа ниједна друга. Био је то крај Операције Барбароса и наде немачке врхушке да ће до победе доћи брзо. Највеће страховање Берлина, да ће поново водити рат на два фронта, почело је да се остварује.

Што се тиче жртава, оне су биле стравичне мада постоји спорење око тачног броја. Но, вероватно је у питању био милион људи са совјетске и пола милиона са немачке стране.

 

Извор: А.Н.Телеграф

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук Sajt za prodaju automobila
СРБИЈА ЈАВЉА - SRBIJA JAVLJA
✖