Регион

ЧОВЕК МИСТЕРИЈА: Већ 36 година живи без идентитета, не постоји ни за државу!

Када је Перица пронађен пре 36 година, сплитска полиција је први пут покушала да га идентификује: фотографисали су га, узели отиске прстију, али идентификација није дала никакве резултате.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

 

 

Он је једини човек у Хрватској који нема име, оца, мајку, брата или сестру, а не зна ни када је рођен. Без имена и икаквих личних докумената, он већ пуних 36 година живи у Психијатријској болници Раб.

Шокантно и невероватно, али тај човек за ову државу ни формално не постоји. До данас му, упркос безбројним дописима и иницијативама из рапске болнице, неодговорна, бахата и безосећајна државна администрација није утврдила идентитет нити му омогућила да оствари своја основна људска права.

У болницу је доведен још 9. јуна 1980. године, санитетским возилом из сплитске болнице, од када готово четири деценије није крочио изван болничког парка.

Без икаквих докумената пронашли су га како лута негде на подручју Дрниша.

Тек се нагађало да има између 16 и 18 година, а сада је премашио педесету.

С њим се тада, због душевне заосталости, тешко успостављао било какав контакт, па га је тадашња прихватна станица Центра за социјални рад Дрниш  сместила у сплитску Клинику за психијатрију.

Неколико недеља касније је пребачен на Раб, у психијатријску болницу.

Заведен је као НН мушка особа, непознатог имена, датума рођења и адресе. У болничким документима су му касније унели име Перица Матас.

Када је Перица пронађен пре 36 година, сплитска полиција је први пут покушала да га идентификује: фотографисали су га, узели отиске прстију, али идентификација није дала никакве резултате.

У годинама које су следиле из рапске болнице је упућено више захтева да се младићу још који пут покуша утврдити идентитет, али помака није било.

Сав апсурд у кафкијанској судбини Перице Матаса можда најбоље оцртава прошлогодишњи допис којим је из МУП-а одговорено на захтев помоћнице министрице социјалне политике Иве Прпић, када је тражила утврђивање Перичиног идентитета, а МУП јој одговорио да се за утврђивање идентитета обрати – МУП-у.

Хелена Грубишић, социјална радница у Психијатријској болници Раб, каже да у својој пракси али и изван ње овакав случај не памти.

– Никад нам нико није дао неку корисну информацију о њему. Када би он био здрав и могао нешто рећи о себи било би лакше, али овако је врло тешко. Њега када питате: “Перице гђе ти је кућа?”, он одговори: “Овде у Кампору”, мислећи на болницу јер и не зна за ништа друго.

Будући да Перица нема никакве приходе, он не може бринути сам о себи. Продавац у болничкој кантини Борис Влајнић је дошао на занимљиву идеју да за Перицу почне скупљати добровољне прилоге у пластичној чаши, тако да Перица преподне и послиеподне може да попије по једну кока-колу, која му је омиљено пиће.

– И најтежи пацијенти дођу и оставе барем 50 липа за Перицу. Драго ми је да то видим, да неко јако болестан дође и као знак пажње му остави неки мали прилог. Ујутро најрадије купи крофну и кока-колу, па увече још једну кока-колу. То је његов ритуал, његова срећа.

– Он је увек насмејан, једноставан. Комуникативан. Воли девојке и радо комуницира са женским особама. Није агресиван. Сарађује, када му се нешто каже, то и одради. Заправо је јако драг – каже Сања Каталинић, психијатрица рапске болнице

Извор: 24sata.hr