Анатолиј Дмитријевич СТЕПАНОВ
Русију данас, као и 1833. године, треба да забрине безбедност турског лидера…
Данас је пажња читавог света прикована за дрско убиство амбасадора Русије Андреја Карпова (упокој, Господе, његову душу).
Сви светски лидери изражавају саучешће породици и ближњим погинулог руског амбасадора, руководству Русије.
Већ су више-мање познате подробности и околности убиства. Турске власти су енергично покренуле истрагу, у Турску је допутовала група руских истражителја.
Убица руског амбасадора, 22-годишњи Мевлјут Алтинташ завршио је полицијску школу у Измиру и био је сарадник полиције Анкаре, због тога није изазивао сумњичавост обезбеђења.
Клјуч за схватање терористичког акта дају околности садашњег времена. Убиство се десило уочи сусрета у Москви амбасадора Русије, Турске и Ирана, на којој би очигледно требало да се размотре принципи и услови регулисања ситуације у Сирији.
А такође, одмах по заузимању Алепа, који су све присталице сиријских бојевика сматрале као могућу алтернативу снага антиасадовске опозиције и центар опозиције која „пружа руку“ за САД и Запад.
Треба се присетити и недавне изјаве председника Русије Владимира Путина о планираном сусрету у Казахстану председника Русије, Турске и Сирије, на коме је, очигледно, требало да буде стављена тачка у сиријском сукобу.
И све се то догађа без учешћа САД, НАТО и њихових арапских сателита, који су се нашли по страни по питању регулисања ситуације у Сирији.
Такав сценарио, разуме се, није задовољавао те снаге које су распириле сиријски сукоб, храниле га новцем, оружјем и политичком подршком.
Одмах по врућим траговима злочиначког убиства руског амбасадора, на траци вести РИА „Новости“ појавио се и клјуч за трагање о наручиоцима убиства. Саопштено је да је убица био присталица Фехтулаха Гулена, који је најозлоглашенији непријатељ председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана.
Гулен се скрива у САД, које га не изручују Турској, без обзира на упорне захтеве свог савезника у НАТО пакту.
Иза покушаја војног пуча у Турској у јулу текуће године, када је Ердоган преживео само чудом (а највероватније захваљујући пре свега благовременој информацији руске обавештајне службе), такође је стајао амерички агент Гулен.
Саопштава се да су Турске специјалне службе пре свега ухапсиле најближе рођаке убице руског амбасадора, што такође говори у корист Гуленових трагова – ко је, ако не најближи, знао начин размишљања убице.
Планирани договори не могу се одржати без Турске, без учешћа председника Ердогана.
Зато се с пуно основаности може говорити да је убиство руског амбасадора – озбилјно упозорење од Гулена (разуме се и ЦИЕ), да следећи може бити председник Турске.
О томе говоре и званична лица Турске (наравно, не директним, него дипломатским језиком, својственом службеним лицима). Тако је шеф МИП-а Турске Мевлут Чавушоглу рекао да цела Турска осуђује тај терористички акт који је усмерен „не само против Русије, него и против Турске“.
А градоначелник Анкаре Ибрахим Мелих Гекчек је у етру НТВ чак изјавио: „Ми ћемо сигурно тражити извештај од оних који су извршили ово подло убиство. Ми ћемо се, ја имам у виду и Турску и Русију, жестоко осветити за тај подли напад, онима који су то учинили“.
На тај начин, Русија данас треба пре свега да брине за безбедност председника Турске. Јер убиством Андреја Карпова, Гулен и ЦИА шалју Ердогану недвосмислен сигнал: ми имамо свуда своје људе, ти ћеш бити следећи.
А ако Ердоган падне као жртва убица, разрушиће се не само прелиминарни споразум о Сирији, него ће се срушити крхка стабилност на читавом региону Блиског Истока. Да ли је дошло време да се турском председнику предложи помоћ наше витешке специјалне службе за његову безбедност?
Како се овде не сетити догађаја старих 180 година, када је против турског султана Махмута ИИ подигао буну египатски паша Мехмет Али. Искористивши неуспех султана, паша је 1831. године почео војна дејства против Истамбула.
Султан је трпео један пораз за другим, војска бунтовног паше је већ стајала подно Истамбула. И ту је стигао у помоћ руски Цар Николај Павловић, упутивши 1833. године руску ескадру и корпус од 30 хиљада војника који се искрцао на обалама Босфора.
Благородни султан је пристао да потпише у јуну 1833. године Ункјар-Искелесијски мировни споразум о пријатељском и одбрамбеном савезу између Русије и Турске.
Споразум је предвиђао војни савез између две землје у случају, ако се једна од њих подвргне нападу. Тајни допунски члан споразума предвиђао је затварање Босфора за бродове било које земље (осим Русије).
Војну и дипломатску мисију, која је изазвала шкргут зуба у Лондону, блиставо је извршио коњички генерал, гроф Алексеј Фјодорович Орлов, каснији шеф одбрамбеног оделјења и шеф жандармеријског корпуса.
Да је Ункјар-Искелесијски споразум дуго потрајао, не би било Кримског рата. Међутим, наш тадашњи „партнер“, владарка мора Британија, уз подршку свих европских држава одмах је почела да ради на укидању тог за Русију повољног споразума.
На крају су 1841. године Русија, Велика Британија, Француска, Аустрија и Пруска потписале Лондонску конвенцију о мореузима, према којој је Русија губила своје преимућство за мореузе Босфор и Дарданеле. Но, током осам година нисмо морали да бринемо за своје јужне границе.
Можда се данас треба присетити тог искуства пријатељства и сарадње Русије и Турске?!
Анатолиј Степанов, главни уредник „Руске Народне Линије“, председник „Руског Сабрања“
Извор:Fondsk
