Писмо преносимо у целости:
Дивим се Србима и завидим им. Ево и зашто… Док се моја земља, Румунија, повијала под најслабијим ветрићем, Срби су стајали праве кичме и високо подигнуте главе, упркос томе што су обе наше земље имале прилично слабе шансе у борбама против Турака, Немаца и Руса.
Срби воле своју земљу и боре се на њу, а ми на нашу, кад год можемо, окачимо знак “на продају”. Срби имају живу националну културу, а наша је постала микс најгорих ствари које Запад и Оријент могу да понуде.
Када је почео Први светски рат, Аустријанци су своје најјаче трупе усмерили ка Србији и то у много већем броју. Срби су им узвратили ударац тако снажно да су Аустријанци цвилећи отрчали код Немаца по помоћ. Када је Румунија ушла у рат, учинили смо то јер смо мислили да су Аустријанци десетковани и напали смо њихових троразредних 100 хиљада војника са наших најбољих пола милиона. Међутим, узвратили су нам и, уз помоћ Немачке, окупирали већи део Румуније. Углавном занемарујемо тај тренутак наше историје, не радо га се сећамо.
Да ствар буде још гора – од свих земаља са којима се Румунија граничи, Србија је једина која нас никада није напала. То је оно што они називају “историјским пријатељством”, које траје стотинама година. Када је НАТО бомбардовао Србију тражили су румунске војне базе. Наша тадашња влада је ишла против националних осећања и мишљења (“Румуни су често глупи”, тада је рекао румунски министар иностраних послова) и дозволила је да код нас слећу авиони НАТО који су бомбардовали Србију.
Извињавам се у име своје нације нашим пријатељима, Србима.
Свестан сам тога да, ако се икада руски тенкови скотрљају на нас, ми можемо да рачунамо на помоћ Србије, јер смо ми две мале, сиромашне, огорчене нације које ће помагати једна другој, уместо да помоћ тражимо од земаља које не могу ни да нас пронађу на мапи света.”
