Издвајамо Свет

ИСПОВЕСТ МИЛОШЕВИЋЕВОГ ГЕНЕРАЛА СЕНТЕ: Он је једини знао целу ИСТИНУ!

Слободан Милошевић (фото:Јутјуб)

Иако је ово било пре ћаскање него интервју, Сента Миленковић је уреднику Њузвика открио неке од детаља из 11 година дуге каријере Милошевићевог телохранитеља

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Готово два месеца Сента Миленковић се борио с болешћу, тешком упалом плућа и свињским грипом, како су тврдили медији. Приман је у болницу, па враћан на кућно лечење, потом је поново одлазио на целодневну бригу лекара у другу болницу. Преминуо је 28. фебруара прошле године, без званичне информације о тачном узроку смрти.

Мада су сви медији пренели вест о Миленковићевој изненадној смрти, комеморацији, времену и месту сахране, о самом Сенти су мало шта имали да објаве. Углавном неколико штурих и знаних реченица о томе како је био најчувенији телохранитељ у Србији, верна сенка Слободана Милошевића и, то сам од самог Сенте сазнао, најчувеније неистине да је на Газиместану иза тадашњег председника Србије стајао с руком на дршци пиштоља.

ПОНУДЕ

Уколико су га у последњих десетак година новинари више салетали у жељи да „отвори душу“ и исприча како је било живети уз Слободана Милошевића дуже од деценије, бринути о његовој безбедности и надгледати с ким се среће – наравно, и о чему разговара – Миленковић је био упорнији у ставу да то не чини. Али планирао је нешто своје.
Претпостављајући да нема разлога да будем успешнији од својих колега, са Сентом сам пре неколико месеци контактирао преко заједничких пријатеља, двојице „посредника“, који су били нека врста гаранције да преко пута себе неће имати новинара који ће ни од чега направити нешто. Прихватио је да се видимо, попијемо кафу у кафићу на Сењаку, у близини места где је живео. Стигао је са спорта, на којем је био с пријатељима. Упитао сам „фудбал или нешто друго с лоптом“, одговорио је – џудо. Рекао је да воли тренинг и шетњу, да је обоје потребно ради здравља.
Било му је знано због чега сам контактирао с њим. Попут других, желео сам да чујем његову причу. Наравно, и да је објавим у новинама. Никада је, сем пријатељима, а и њима „на кашичицу“, није испричао. Стицајем трагичних околности испоставило се да је тада вероватно водио једини разговор с новинаром.Ниједном од нас двојице није било ни у примисли да ће, нажалост, заправо бити нешто слично.

И пре него што је то јасно изговорио, увијено и ни на који начин грубо или увредљиво, било је јасно да од „исповести“ за Њузвик неће бити ништа. Бар у том тренутку. Тако је и рекао. Можда касније. И потом донекле поносно објаснио да одавно има понуде из Немачке и Француске да о свом животу уз Слободана Милошевића објави књигу. Заправо, Французи су му, мислим, нудили могућност учествовања у снимању документарног филма у којем би имао носећу ролу. Нисам сигуран, или ми је он немушто и недовољно јасно испричао шта је чија понуда, или ја то нисам добро упамтио, или је, што није немогуће, то свесно увио у непрецизност како га касније не бих „одао“.

Како год, вагао је између понуда у којима финансијски део извесно није био занемарљив, мада их није навео, и с друге стране потребе да „прође још неко време, да истроше све глупости ови што пишу о председнику, а немају појма шта је и како је заиста било“. Тако је дословце рекао. Нисам захтевао да објасни да ли је за писањем књиге имао потребу како би бранио сада покојног председника – стално га је тако ословљавао – или зато што су га изједале неистине објављиване о њему. „Ко је од мене могао боље да зна с ким се председник виђа чешће, с ким ретко, кога воли да види, а кога не, кога позива на прославе, код кога одлази, а кога избегава…“

На детаљ да је неко из мог блиског окружења, колико знам, више пута био на слављима с брачним паром Слободан Милошевић – Мира Марковић, уз благи смешак је одговорио: „Е, колико смо Нових година провели заједно у Карађорђеву“. Било је јасно да апсолутно све зна. Није било потребе за друге „провере“.

Сугерисао сам му да са објављивањем књиге, ако је озбиљан у намери, похита, јер ни тема Милошевићеве ере неће бескрајно бити занимљива. Посебно не млађима. Стекао сам утисак да о чину писања готово и не размишља, као да се такво штиво само од себе саставља, да је то просто питање рутине, иако је он нема за тај посао. Нисам инсистирао. Можда је имао договорену помоћ за тај део посла.

Много је то времена. И много свакојаких околности. Иако је увелико био у пензији, а председник Милошевић одавно мртав, никакве пикантерије није желео да помиње. Знао сам да такав однос не мери платом коју је примао, касније генералском пензијом, привилегијама које, колико се зна, није злоупотребљавао. За тако нешто је био или бескрајно увежбан, или је, делује приближније, једноставно такав био по природи. Ретко би између речи блеснула варница нечега што би се могло сматрати посебно занимљивим.

„Све је погрешно. И за ону чувену фотографију на Газиместану током прославе 600 година Косовског боја, када сам на бини стајао иза председника. Остало је уписано да сам држао руку на дршци пиштоља испод сакоа. Глупост. Дувао је ветар и једноставно сам покушавао да наместим сако. Никакав пиштољ. Бесмислено би било да сам га носио јер су около и у маси наши људи све покривали. Тако се ради. Али, ето, та лаж је остала уписана као истина. И шта очекују? Да демантујем у медијима да сам носио пиштољ? Свашта.“

ПОРОДИЦА

Из садржине двосатног разговора, заправо више слободнијег ћаскања, ништа ружно или по друге оптужујуће нисам успео да чујем. Осим неодређеног закључка, без икаквих имена, да је већина објављеног о Милошевићевом животу заснована на нетачним подацима и погрешним утисцима.

Медији су ретко имали прилику да ухвате понеку његову реч: „Није ми јасно што сам медијима интересантан, ја сам само радио свој посао.“ О том послу, или било чему у вези с Милошевићем, није говорио. Објаснио је да за то нема одобрење надређених у полицији и, сасвим извесно – ни личне потребе. Тек једном је, евидентирали су други, наводно напоменуо да је с председником разговарао о много чему осим о политици: „На шта би личило да се ја као полицајац у то петљам.“

С места шефа обезбеђења председника Слободана Милошевића повучен је неколико дана, кажу тачно четири, пре Милошевићевог хапшења у марту 2001. године. Одлуком врха МУП Србије премештен је на друго место, у Ресор јавне безбедности. Његову сагласност да се прихвати новог задужења већина је тумачила као израз професионалности, ретки као издају. Попут Мирјане Марковић, која је у недавно публикованим двотомним сећањима апострофирала своје разочарање у Сенту јер је „деценију био сенка њеног супруга, а када су га хапсили, Сенте нигде није било“.

Није то прочитао, рекао ми је, нити су му други пренели да је упутила такву жаоку. Није желео да коментарише, дохватио се друге теме. Али други су то учинили у његово име, један од двојице „посредника“ који су ми омогућили сусрет: „Тада је по наређењу МУП Сента већ био склоњен на друго место. И да није, шта је требало да уради? Да не дозволи држави да ухапси Милошевића, да пуца? Зашто укућани нису пуцали ако су веровали да би тиме спречили хапшење?“

Питао сам га и за друге чланове породице. О Марку и Марији, њиховим животним путешествијима, проводима, лагодном и заштићеном животу… „И ту је свакојаких лажи написано“, рекао је, додајући: „Да ли мислиш да сам, када ме председник позове усред ноћи и пита где су Марко или Марија, смео да кажем – не знам. Наравно да сам знао. Сваки њихов корак. И с ким су и где се налазе 24 сата дневно. Морао сам да имам извештаје о њиховом животу и понашању, с ким се друже, шта раде. Није ту било све беспрекорно, али знам шта је тачно, а шта измишљотина о њиховом животу.“
И то је, вероватно, требало да буде бар једно поглавље у Сентиној ненаписаној или незавршеној књизи. Накнадно сам се сетио да нисам тражио одговор на питање да ли је почео да ради на њој.

Са Слободаном Милошевићем није постао пријатељ, нити ми се чинило да је то желео. Дужност му је била да шеф државе буде безбедан у сваком тренутку. Ништа више од тога. Било је јасно зашто је могао да ми каже: „Како би отворио врата од куће и изашао, одмах сам знао каквог је расположења.“ Начин на који ми је, без помињања детаља, то изговорио, деловао ми је као да је Милошевић умео да подигне глас, да незадовољство нечим или неким другим истресе на погрешном месту.

Било је и свакаквих разговора у аутомобилу, док су се возили. Сента се трудио да не слуша превише, да не обраћа пажњу, али наравно да је тако нешто било могуће. „С те стране председник је знао да у мене може да има поверење. И то ми је било важно како бих на миру могао да радим своје.“

БЕЗБЕДНОСТ

Тежак, захтеван, мукотрпан посао који је обављао 11 година подразумевао је одсуствовање од породице, живот о чијем начину и ритму одлучују обавезе неког другог. Заправо, Сента Миленковић је имао неке друге планове. Када му је одређено задужење шефа Милошевићевог обезбеђења, желео је да уз њега проведе четири године. „Као што су то некада ађутанти чинили. После четири године – промена. Да обавим тај посао на најбољи начин, да заслужим неку врсту награде – неки сличан посао у амбасади или неком представништву у иностранству који је солидно плаћен. Да се мало одморим, па и мало зарадим.“

Није му се посрећило. Уз свог председника је провео готово три пуна „мандата“. Уморило га је, али је до краја истрајао.

Разговарали смо и о умећу његовог посла. Покушао сам да га наведем на причу о убиству премијера Србије Зорана Ђинђића. О пропустима обезбеђења. Сетио сам се да је Душан Михајловић, министар унутрашњих послова из тог времена, на питање о безбедности премијера Ђинђића одговорио контрапитањем: „А шта је требало да урадим? Да кажем Ђинђићу да му је најбоље решење да га чува Сента Миленковић? Он то никад не би прихватио, а ови око њега би ме разапели.“ Објашњавао је Михајловић како је било немогуће уразумити челнике ДОС, објаснити им да је Сента професионалац и да највише званичнике не могу нити знају да чувају страначка обезбеђења…

Поменуо сам му то. Никога није осуђивао, али је навео паралеле. На пример, да председник Милошевић није могао да крене ван куће док у Сентиним рукама не буду сви извештаји о томе да ли су дуж уобичајене трасе испражњени сви контејнери, да ли има застоја у саобраћају, да ли се негде поправља асфалт, да ли је пукла водоводна цев, било шта необично или било ко сумњив…

Сетио се примера из Швајцарске. Недалеко од хотела у Женеви у којем су били смештени обављали су се улични радови. Милошевић је, наравно, био добро чуван, али је Сенти то деловало недовољно. Звали су швајцарске колеге и замолили за јаче полицијско обезбеђење. Одговор им је убрзо стигао. Швајцарци су проценили да је постојеће обезбеђење довољно, да нема процена које указују да би председник Србије могао да буде угрожен, али да, ако наша страна мисли другачије, то није проблем. Међутим, ангажовање додатних снага кошта неколико хиљада франака по сату. Наши су одустали од те идеје.

У Женеви су вођени преговори о обустављању сукоба у бившој Југославији, а на једном од тргова Албанци су организовали протест против Србије. Домаћини су им то омогућили, такође по ценовнику – „закуп трга на одређено време кошта толико, пријавите се и закупите га, али ни педаљ мимо простора који је плаћен“. Иако трг ничим није био оивичен или ограничен, знало се шта обухвата. Када је неколицина демонстраната из њега искорачила, није се полиција с њима сукобила, нити су позване специјалне снаге. Одмах су из камиона извукли колутове бодљикаве жице и оградили простор на којем се одржавао протест. Нису се демонстранти бунили, прекршили су правила, а њихова слика иза жице за пролазнике и камере није остављала добар утисак. Када ми је испричао за овај догађај, схватио сам поенту: „Замисли како би код нас вриштали о угрожавању људских права да је полиција било када изнела бодљикаву жицу!“

Нисам хтео да полемишем, подсећам да су овде зарад „шачице демонстраната“ на улице извођени тенкови. Ни о димним бомбама, гуменим мецима, премлаћивањима, ангажовању криминалаца…. Током разговора ми је тек узгредно одговорио да су криминалци на разне начине покушавали да ступе у контакт с њим, да се зближе, преко њега обезбеде неке бенефиције, упознају неког важног из непосредног
Милошевићевог окружења… Није то дозволио ни полицајцима с којима је радио или с њима тренирао.

Поменули смо још тога, али би било неумесно да пишем његову књигу. Можда је и поменуто превише, али жао ми је што је нећемо држати у рукама. Сента је остао синоним за лојалност. Уз Милутина Мркоњића, једини је сваке године на годишњицу смрти посећивао гроб свог председника у Пожаревцу.

Извор:Неwсwеек/Војислав Туфегџић