Први српски устанак био је револуционарни покрет!
Повод за избијање Првог српског устанка био је јањичарски режим наметнут у Београдском пашалуку и познати догађај Сеча кнезова, када су Турци поубијали готово све српске угледне грађане. Почетак устанка обележио је скуп народних првака, највише из Шумадије. Овај скуп се одржао у селу Орашац, 2. фебруара 1804. године према јулијанском, а 15. фебруара, према грегоријанском календару, на месту познатом као Марићевића јаруга.
Врло брзо је број устаника почео да расте. Хајдучке чете и сељачки одреди прерастали су у народну војску. Убрзо је свака нахија имала своју војску.
Под главном командом вожда Карађорђа биле су велике војводе, које су имале команду над неколико нахија. Нахијским војскама су командовале бимбаше и буљубаше.
Приликом прве устаничке битке која се одиграла 25. фебруара у селу Дрлупи, Карађорђе је са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег.
Једна од најзначајнијих битака која је устанак начинила правом народном револуцијом, била је битка на Иванковцу. Српски устаници су се, том приликом, сукобили са царском војском која је бројала око 6000 људи. У тешким борбама од 18. до 20. августа 1805. године, српски устаници су одбили царску војску и натерали је у повлачење. Ова прва у низу великих победа, означила је отворени рат против султана.
Крајем 1806. године, Србији стиже помоћ од Русије.
Устанак је почео да се шири и ван Београдског пашалука на источну Србију, Босну и Новопазарски снаџак. Међутим, 1809. године, започели су порази устаника. Турска војска, предвођена Хуршид-пашом порзила је устанике у биткама на Чегру и код Делиграда, што је уздрмало самопоуздање српских устаника. Рушењу самопоуздања додатно је допринело колабање Русије да покрене веће операције.
Без муниције и опреме, потпуно сами, српски устаници нису више били у стању да бране Србију, па су Турци 7. октобра ушли у Београд.
Први српски устанак био је угушен, али и поред тога, он је представљао камен темељац за будућу слободу Србије