Ведрана Рудан својом новом колумном изнела је своје мишљење о лоповлуку у својој држави погођена судбином госпође Сузане Шешо која је добила отказ јер је “конзумирала храну без одобрења.”
Пише:Ведрана Рудан
Не бих гледала засједање Сабора да ме није у душу погодила судбина госпође Сузане Шешо. Госпођа је радила у задарском Интерспару. Након тко зна колико сати непрекидног робовског рада осјетила је глад па узела двије “фете” нечега меснатога. То су снимиле камере, госпођа је остала без посла јер је, како је пресудио суд у Задру, “конзумирала храну без одобрења.” Судбина госпође Шешо у срце је дирнула читаву гладну Хрватску. Како је нетко, макар и у име закона, скупио храброст да гладној жени да отказ због “конзумирања хране без одобрења.” Очито, никако се не можемо навикнути да живимо у правној држави у којој је лопов лопов ма колико његов злочин танак био. Госпођа Шешо ће платити и судске трошкове и неће и неће и неће и неће јој бити олакотна околност што су двије фете паризера дебеле један центиметар.
Гледала сам оне у Сабору да бих провјерила да ли су сви хрватски лоповлуци једнако велики. Онај министар образовања, знаности и спорта, онај Паво, украо је некоме знанственику комад његова рада, увалио га у свој и то није означио као туђе. Да је Паво лопина нема баш никакве сумње. У Сабору не сједе само високообразовани људи, нису сви доктори знаности као што је то онај Паво, али нису ни ретардирани. Јасно им је да си, кад узмеш туђе, лопов ма што украо. Па ипак…Сатима су расправљали је ли онај Паво лопов или није.
Најгласнији у обрани лопине био је премијер Пленковић. Баш ме занимало на који ће начин бранити необрањиво. Господин је, први сам пут гледала његов наступ, висок, бахат, “духовит”, подругљив, наоружан надмоћним смијешком и дрхтавим подбратком. Укратко, борац. Док сам гледала како устаје, па сједа, устаје, па сједа, пала ми је на памет стара пословица. “Ја ћу своје откукурикати, а хоће ли сванути није моја ствар.” Он јест кукурикао, нама није свануло.
Оне који познају Пленковића кукурикање напуханог пијетла није изненадило. Мене јест. Мислила сам да нам се послије Милановића не може догодити Милановић. Догодио нам се. За паметније од мене логично. Иста школа, иста дружба, исти наступ. Ругао се баш свакоме тко је указивао на ноторно, Паво је лопов. Некако бих све то још и могла прогутати, очекивати од наших политичара ишта осим демагогије, лагања и крађе је сулудо, али ме избацио из ципела кад је саборницима кренуо показивати колико је Паво лопов. “Ево, оволико, само оволико, господо, оволико, само оволико…” Пленковић је спојио врх свога палца са врхом свога кажипрста и показао нам како је мало, али заиста мало, ма видите колико мало, украо Паво.
Да не повјерујеш својим очима. Откад се то злочин мјери дебљином? Да ли су двије фетице паризера које је “без одобрења конзумирала” госпођа Шешо заиста дебље од украденог комада текста што га је “конзумирао” Паво? Порука је јасна. Силовање танким, кратким курцем није злочин. Танак, кратак курац је лиценца за силовање.
Једном рече Марx:”Тајна живота је поштење и праведност. Ако то можете одглумити, успјели сте!” Све је Марx о Пленковићу давно рекао. Добри, стари Гроуцхо.
Извор:рудан.инфо
