Николић, који је за непуних 5 година колико „столује“ на Андрићевом венцу, пречесто изгледао као неко ко је залутао на тако важну функцију, желео је још један мандат. Тако је крајем прошле године најавио да ће на Божић 7. јануара објавити своју кандидатуру за пролећне председничке изборе.
Међутим, напрасно је променио мишљење и одложио је одлуку за Сретење, 15. фебруара, које се у Србији слави као Дан државности. Тада је већ познаваоцима прилика било јасно да се нешто крупно спрема. А онда су се, као по команди, лојални министри „растрчали“ по медијима, све апелујући на Вучића да се кандидује, јер, ето, нема бољег кандидата од њега.
Вучићеве „успехе“ све је теже покривати, чак и у оваквим медијима у Србији. Афере се нижу, заташкавају, криминал цвета, народ уопште не осећа бољи живот који му се стално обећава са телевизије. Премијерови сарадници све чешће бивају хватани у лажи (као што је најновији случај са оптужбама против Синише Малог за незаконито рушење у Савамали) и он је морао да преломи.
Укључивање у трку Јанковића и Јеремића, људи који одлично познају систем изнутра, само је учврстило Вучићеву одлуку. Зато је Николић морао да прогута „горку пилулу“. Не сумњам да ће му то на други начин бити надокнађено (спомиње се амбасадорско место у Москви), али сигурно му није лако. Ко се једном дочепа фотеље…
А шта остаје нама, гласачима? Да изађемо на изборе у што већем броју и да одлучимо да ли желимо наставак досадашње политике у Србији, или да омогућимо „ветрове промена“ и дигнемо глас против лажи и лоповлука. Румуни су се побунили на улицама, ми можемо бар гласачким листићима…
