Мало је познато да је славни руски писац Максим Горки лета 1924. године боравио у Врњачкој бањи, где се лечио од туберкулозе. У писмима која је слао могу се наћи само лепе речи о Србима и Србији, о томе како се овде осећао као у Украјини, а може се наћи и занимљиво а непознато мишљење Владимира Иљича о Србима које је очито изнето у неком приватном разговору
Максим Горки је један од најзначајнијих руских писаца XX столећа, уз Булгакова можда и најзначајнији. Рођен као Алексеј Максимович Пешков у Нижњем Новгороду 1868. године, петнаестак година пре него што ће постати познати и успешни писац провео је у лутањима по непрегледној и бескрајној Руској империји.
А онда је, након тога, већи део живота провео у егзилу, прво бежећи од царистичког режима на острво Капри, а онда, након што је почео да критикује бољшевике због њихових злочина, и бежећи од “својих”. Јер, Максим је Горки – писац таквих дела као што су “Мати”, “На дну” и “Деца сунца”, човек који је пет пута био номинован за Нобелову награду – целога живота био комуниста по убеђењу, отац социјалистичког реализма у књижевности.
Да критикује Лењина и бољшевички режим почео је још 1918. године у свом дневнику “Нови живот” који му је забрањен, а онда и у збирци есеја који су објављени тек након распада Совјетског Савеза, у којима је вођу револуције назвао тиранином и “хладнокрвним преварантом којем није стало ни до части ни до живота пролетеријата”.
Прекипело је 1921. године, када је његов пријатељ и писац Николај Гумилев ухапшен због монархистичких погледа од стране петроградске Чеке (тајне полиције); Горки је отишао у Москву и лично од Лењина добио наредбу за ослобађање, али када се вратио у Петроград могао је само да сазна да је Гумилев већ стрељан.
У том и таквом расположењу Горки се вратио у Италију, али се није задржавао на једном месту. Тако се крајем јула и почетком августа 1924. године обрео у Србији, у Врњачкој Бањи. То је куриозитет који мало људи зна, али који је потврђен на основу његових писама која су накнадно скупљена и објављена (око 20.000 писама у 18 томова).
Речи којима је Горки писао о Србима и Србији су невероватне.
У једном писму он каже: “Ово је наша земља. Толико је слична Русији да ми изгледа као да сам са севера Русије прешао у Украјину. Греје ме овде југ и дивни људи! Историја ове земље корачала је само за славом. Та земља је патила, живела, преживела и остала ту, да увек буде ту.
Чини ми се да су Срби исто толико Руси колико и ми. Све у нама је толико исто, да ја нисам способан да нађем разлику. Исто толико су широки као и ми, и исто толико велики. Сећаш се да је једном Лењин рекао да је то једини народ који зна да се бори и који хоће да се бори за своју слободу. Заиста, ‘замечатељни’ (изванредни) народ”.
Ово је занимљиво из два разлога. Прво, поставља се питање да ли је Србија слична Русији или Украјини? Или само Украјини коју Горки третира као Русију? То је, међутим, мање важно. Други део је много интересантнији: Лењиново мишљење о Србима, глорификација Срба заправо, која је потпуно непозната и која је очито била изнета од стране бољшевичког вође у неком приватном разговору којем су присуствовали и Горки и особа којој је писма слао.
Они који су срели Максима Горког у Врњачкој Бањи, а који су тек касније схватили ко је у питању, сећају га се као насмејаног и пријатног човека који је волео људе и природу, непосредног и отвореног старца који се није либио да се код сељака распитује о томе како се спрема кајмак, који је пио козје млеко, који је – а о томе такође пише у једном свом писму – обожавао планину Гоч, који је редовно свраћао на роштиљ у кафану “Два јелена”.
Горки је у Србији боравио инкогнито. Краљевски режим није благонаклоно гледао на комунисте, ни наше ни туђе, а славни писац је, упркос свом добровољном егзилу у којем је живео, свеједно био комуниста.
Нажалост, када се за то напокон сазнало, након скоро месец дана, неко из Београда је наредио да се Горки протера из Врњачке Бање и краљевства, а данас безимени и историјски небитни срески начелник из Трстеника је то ревносно извршио. Тако да је наша гостољубивост коју је хвалио у писмима на крају нашла званичну “потврду”.
Елем, Горког је на крају Стаљин 1929. године позвао да се врати у СССР, уз све почасти, што је овај и урадио. Умро је 1936. године.
Извор:Телеграф.рс/Политикин Забавник бр. 3366
