Издвајамо Србија

ТУЖНА ПРИЧА: Био је наследник Пиксија, погинуо је од грома на терену, сад његов син носи исто име, дрес и таленат

Тог 29. маја 2000. од удара грома на помоћном терену стадиона „Чаир“ погинуо је после Драгана Стојковића Пиксија најталентованији нишки фудбалер Иван Крстић. У 20. години. Оставио је супругу Ану и бебу од 29 дана, Ивана јуниора.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Прошло је скоро 17 година откад се судбина поиграла са породицом, клубом, градом спорта, српским фудбалом. Трагедија! Ниш је плакао, али Нишлије нису никад и неће заборавити свог Белог. Омладинска школа Радничког носи име “Иван Крстић Бели”, као и улица у Медошевцу одакле је трагично настрадали фудбалер. Навијачи Радничког “мераклије” имају, како кажу свој одред, који носи име по бившем фудбалеру, а првих 10 минута на свакој утакмици њиховог клуба – ћуте. Због десетке коју је носио Крстић, једини истински наследник Драгана Стојковића Пиксија. На свакој утакмици је и истакнута застава са његовим именом.

А беба Иван данас има 17 година и, погађате, кренуо је очевим стопама. Носи татину десетку, игра у квалитетној лиги Србије, играч је Радничког на позајмици у нишком Реалу. Био је члан селекције Србије 2000. годиште.

– Било је страшно. Шок! Гром из ведра неба. Неописиво. Била сам јако млада. Исти је осећај и 17 година после: Велика празнина – каже за Блицспорт Ана Крстић, Иванова супруга.

Ас Радничког и наш млади репрезентативац имао је потписан предуговор са Бордоом.

– Спремали смо се да идемо у Француску. Судбина је, међутим, умешала прсте – неутешна је Ана.

Име Ивана Крстића никад неће избледети, сећање на њега, поред најближих, чувају још и навијачи Радничког.

– “Мераклије” нису заборавиле Ивана. Једино они, поред породице, наравно. Ту смо једни за друге. Људи из клуба? Искрено, многи су га заборавили. Раднички јесте у тешкој ситуацији, мењале су се и управе, али… Мој син Иван када је имао повреду бубрега нису нашли за сходно да зову, помогну, а мој супруг је живот дао за Раднички. Не тражим повластице, само је требало са људске стране да се заинтересују.

Иван јуниор је стасао. Пред њим је фудбалска будућност, надамо се и велика каријера.

– То је лепа ствар у нашој породици, једино што не играју на истој позицији. Ица има талента, тог нечега у себи што је наследио од оца. После повреде Горан Стојиљковић, бивши нападач Звезде, сада директор “Реала”, довео га је из Радничког на позајмицу у свој клуб. Каже да дете вреди, Стојиљковићу смо пуно захвални на подршци. Ица је мало затворенији, не воли пуно да прича о несрећи која нас је задесила, мада му све тешко пада, наравно. Поносан је на оца, волео би једног дана да заигра за први тим Радничког и да буде нови Иван Крстић – додала је Ана.

А мали Иван живи очев сан. Сања дрес првог тима Радничког. Оног који је носио његов отац.

– Фудбал сам почео да тренирам са осам година, пре свега због оца. Дрес са бројем 10 сам носио у Радничком, у знак сећања на тату, што су у ФК Реал поштовали и по одлуци директора Горана Стојиљковића добио сам дрес са истим бројем. Знам колико су Нишлије и навијачи Радничког поштовали тату, свакако да бих био најсрећнији када бих играо и за први тим. Жеља сваког детета у Нишу, па и моја, јесте да заиграм за први тим Радничког, јер је то један од најбољих клубова у Србији – рекао је недавно за “Јужне вести” Иван јуниор.

Фудбалски познаваоци који су познавали Белог кажу, његов наследник покретима и начином игре исти је отац. Иван сениор је играо у везном реду, јуниор је штопер.

– Има пуно сличних ствари које радим управо као тата, али ја се трудим да будем свој!

Колико је јак, говори и то што тренира и на терену, истом оном где је живот изгубио његов отац.

– Врати се слика и некада буде тешко, али ја сам се са тим изборио. Навикао сам. Задовољство док играм сећа на тату у најбољем светлу. Зато и волим ову игру.

Како је гром погодио Белог

Некадашњи тренер Радничког Зоран Чолаковић био је сведок трагедије 2000. године, када је од ударца грома настрадао Иван Крстић.

– То је био класичан тренинг. Током првог полувремена није падала киша, у другом је почело да киши, а у даљини је севало. У једном тренутку истовремено страшан бљесак и тресак. Имао сам осећај као да ме је нешто снажно, лопатом ударило у главу. Грудима сам пао на траву и остао без свести два-три минута. Када сам се тргао из чудног сна, подигао сам поглед и видео да на трави леже сви играчи. Почели смо да устајемо. Видели смо да је Иван остао да лежи. Муња га је директно погодила – рекао је Чолаковић

Погледајте како се супруга Ана захвалила навијачима нишког Радничког, популарним „Мераклијама“ на подршци коју су пружили њој и њеној породици

Писмо породице: Остао си са нама, Бели

Бели мој…
Још једна година без тебе.
Седамнаест их је пролетело.
А време ко време, не лечи ране, само те учи како рањен да преживиш.
Како да наставиш кад све у теби стане.
Кад један свет престане да постоји.
Наш мали, ушушкани свет.
Свет у коме сам редовна на утакмицама Радничког сваки пут кад Реал са Нишаве гостује у Београду.
Свет у коме једва чекам да се та утакмица заврши, па да ми испричаш како ми је Ана и када ће порођај и бићу тетка, јупи!
И ти ћеш бити поносни тата.
И каријера иде супер.
Играш и за јуниорску репрезентацију.
Планираш пут у Француску.
Трансфер.
У тиму одличне партије.
Голови!
А син?
Зваће се Иван као и ти, и играће фудбал као и ти.
Мој Бели…
29. мај 2000.
И курва судбина.
Кад ти да све. Па ти све и узме.
Без објашњења.
Јер ето, падала је киша и ви сте тренирали, више за своју душу јер крај је првенства, хајде још мало…
А онда је у центру Ниша, на помоћном терену стадиона Чаир, гром ударио најмлађег и најнижег првотимца.
Сви су устали.
Само ти ниси.
Мук.
Бол.
Неверица.
Сви ти спаковани кофери.
И беба од 29 дана.
И таленат који је тек добио крила.
Резервисане карте.
Брачни живот који је тек почињао.
Недочекани двадесети рођендан.
И осмех и пријатељство и љубав и оно обећано пиво које никада нисмо попили.
И твој број мобилног, још увек га знам напамет.
И снимак ваше свадбе који ни после шеснаест година нисам погледала.
Седамнаест предугих година.
А као да је све било јуче.
Сваки детаљ тог проклетог дана преживљен безброј пута.
Памте твоје „мераклије“.
Застава са твојим дресом и даље стоји на југу као сећање, као поштовање, као успомена.
Као ХВАЛА!
Што си толико волео свој Раднички.
Хвала што си за фудбал живео.
Твој син, твој Иван сада носи дрес са бројем десет.
Твој дрес. Твој број.
У клубу који носи твоје име.
И живимо.
Да те памтимо.
Јер човек заиста умире тек када последња прича о њему утихне.
А то не смемо да дозволимо.
Бисеру Чаира.
Недостајеш.
Много недостајеш.
Твоја свастика.

Весна Законовић Арежина
Извор: Блиц