Шта бисте учинили да сте закључани у свом телу, с нетакнутим мозгом који ради, али без икакве способности комуникације? Како емоционално преживети чињеницу да сте невидљиви свима који вас знају и воле?
Године 1988. Мартин Писториус из Јужне Африке био је типичан дечак који је обожавао да се игра с разним уређајима, понајвише с транзисторима, телевизорима… Његово идилично детињство одједном је прекинула мистериозна болест – у доби од 12 година једног је дана дошао кући из школе с болом у грлу. Његова мајка није обраћала превише пажње на то, мислећи како ће проћи с мало меда и чаја. Но, његово стање се убрзо погоршало до тренутка у којем више уоште није могао да хода нити стоји, али ни да говори. Лекари су претпоставили како је оболео од криптококалног менингитиса, а пре него што су успели било шта да предузму, дечак је пао у кому, пише „НБЦ њуз“ а преноси „Еxпресс“.
У раном раздобљу коме, Мартин није био свестан ничега, био је у дубокој коми. Његова породица организовала је посебну бригу око њега – од купања, храњења уз помоћ цевчица, окретања. Но, у доби од 16 година Мартин се изненада пробудио – односно постао је свестан свега што се догађа у његовој околини. Ипак, и даље није могао ни да се помакне, комуницира с породицом или им на било који начин да до знања да је „ту“. До тог тренутка прошло је још пуних 8 година заточеништва у властитом телу.
Злостављали га у дому за немоћне
Како нису имали могућност поподневне бриге за њега, Мартина су родитељи током радног времена остављали у посебном Институту за немоћне особе. У посебном докуметарцу породица Писториус и сам Мартин открили су његову необичну причу.
– Мрзео сам да будем у Центру за негу, били су ужасни према мени. Мој отац је након што сам се пробудио и открио им то све пријавио, али они то наравно поричу. Нема шта ми нису радили, вукли су ме за косу, ударали ме метално виљушком по зубима како бих јео. Често су ми давали кипући чај, шамарали су ме, понашали су се као да нису људи – рекао је Мартин.
Осим тога, пожалио се чак и на сексуално злостављање у којем га је једна медицинска сестра у дому опкорачила и симулирала секс са њим, откопчавала му шлиц и додиривала га по гениталијама…
– Они би ми поставили пред ТВ који би цело поподне био упаљен. Сваког дана је програм био исти, диносаурус Барни. Боже, колико сам мрзео ту емисију – присећа се Мартин.
„Надам се да ћеш умрети“
Од свега што је доживео у свом телу заточеном у коми, као најболнији тренутак наводи оно што је изговорила његова мајка. Наиме, она је у једном тренутку стајала крај њега, бришући га крпом и посматрајући његово беживотно тело наглас изговорила: „Надам се да ћеш умрети“.
Мартин је то чуо и урезало му се у памћење. Иако га је то тада ужасно растужило, данас је потпуно разуме.
– Најгоре ми је било што нисам могао да је загрлим, кажем јој како лепо брине о мени, како сам јој захвалан – у сузама објашњава Мартин.
Након пуних 12 година коме, неки запосленици дома у којем су га неговали почели су да примећују промене у његовом понашању, односно покушаје комуникације. Убрзо су обавестили родитеље те је Мартин у доби од 25 година добио компјутер с комуникацијским софтвером, уз помоћ којег и данас комуницира с људима.
Успео је да унапреди и своје кретње разним терапијама, а преко интернета је 2008. упознао своју будућу жену због које се преселио у Велику Британију. За њега свака година од коме доноси барем неки напредак, па је тако 2011. успео да поврати део контроле над рукама и гласом, а написао је аутобиографију „Гхост боy“ (Дечак дух) по којој се планира снимање филма.
Извор: NBC News
