Великоалбански фашисти Рама,Тачи и Муслију су Србију и земље у окружењу поново засули претњама ратом и отимањем државне територије Републике Србије. Ако им којим случајем ЕУ не изађе у сусрет они ће уз помоћ рата да створе Велику Албанију која ће укључивати и град Ниш. Добро је да су коначно велики пријатељи српског вође Рама и Тачи отворили карте и јавно рекли шта је њихов главни циљ. Стварање Велике Албаније. У том процесу стварања Велике Албаније великоалбански фашисти ће се ослањати на шиптарску популацију и то првенствено ону која живи у Србији и Македонији. У задњој фази тог пројекта уследиће притисак и на Црну Гору и Грчку које су за сада остављене по страни.
Главни циљ великоалбанских фашиста није толико формирање Велике Албаније већ одсецање Србије од вардарско-моравске долине како би се Србија заувек гурнула што даље од мора и морских пловних путева. Тај великоалбански посао у Црној Гори обавио је Мило Ђукановић уз сарадњу локалних шиптара који су својим гласовима омогућили стварање независне Црне Горе а потом недавно заједно са црногорским муслиманима у црногорској скупштини гласали за улазак у НАТО пакт.
Притисак великоалбанских фашиста у Македонији свакодневно расте у они у својим плановима за поделу Македоније имају подршку ЕУ и НАТО пакта. Та подршка је за сада само политичка и обавештајна а када ће прећи у оно војну време ће показати. Занимљиво је да доста некаквих аналитичара у Србији стварање Велике Албаније примају здраво за готово и као свршени чин што је најобичнија глупост. Шиптари на Хелму прво за такав посао немају довољно новца. Економије Албаније, окупираног Косова и Метохије и Македоније тужније су од српске. Те земље су као и остатак земаља на Хелму у тешкој беди, огрезле у тешке облике криминала и корупције.
Поред чињенице да су беда и сиротиња шиптарима не одговара ни географски положај јер ни на једном правцу нису у могућности да се развију по дубини и ширини јер им то не дозвољава географија. Проблем им представља и демографија јер је Албанија полупразна земља где рецимо на северу Албаније готово да више и нема популације а ако је и има она је у дубокој старости. Популација Албаније концентрисана је у великим градовима и уз обалу док су рурални делови северне, централне и јужне Албаније у горем демографском положају него рецимо јужна Србија. Пописима становништва било да је реч о самој Албанији, окупираном Косову или Македонији апсолутно не треба веровати јер су ти пописи ништа друго до део великоалбанске пропаганде и шиптара на Хелму ни приближно нема онолико колико они тврде да их има.
Најбољи пример за то је управо у Србију у општинама Прешево, Медвеђа и Бујановац где имамо на десетине хиљада виртуелних и непостојећих шиптара или оних са простора окупираног Косова и Метохије који су ту уписани у бирачке спискове. Огроман проблем шиптарима представља и недостатак било какве озбиљније војне технике па чак и да то успеју да реше брзим наоружавањем они због географских и демографских проблема никоме неће представљати било какву озбиљнију претњу. Неће чак бити ни проблем за Македонију јер их ту има тек једва једна трећина од укупног становништва.
У сусрету са добро опремљеном и обученом српском војском биће разбијени на саставне и раставне делове. Што Србија данас нема ту добро опремљену и обучену војску је оно што је питање за саме Србе. Већ више од 17 година тј. од државног удара 5. октобра 2000. године све власти које су се смењивале у Србији радиле су на слабљењу а може се слободно рећи и уништењу српског система безбедности, првенствено на уништење српске војске и служби безбедности. Тренутно кадровско, материјално и стање расположивих ресурса било да је реч о војсци, полицији или службама безбедности је КАТАСТРОФАЛНО.
Србија већ 17 година нема класичну контраобавештајну службу иако је мета многима у ближем и даљем окружењу што сведоче и најновије изјаве великоалбанских фашиста а о томе још боље и више сведочи ћутање представника ЕУ и НАТО. Контраобавештајни рад српских служби безбедности сведен је на минимум и слободно се може рећи да Србија данас у свом систему безбедности нема контраобавештајну службу нити организацију која би се професионално бавила контраобавештајним радом. Чапрка се ту и тамо по мало и то је све. Зато и не треба да чуди што је рецимо Београд постао мека за стране обавештајце свих профила било да је реч о онима који представљају интересе држава или оних који се баве приватлуком. Стране обавештајне организације су у Србији у протекле две деценије развукле такве агентурне мреже да се од тога многима диже коса на глави. Пипци тих агентурних мрежа већ су деценијама у самом државном и безбедоносном врху Републике Србије. Једноставно речено разбуцали су нас по вертикали и хоризонтали!
Ситуација је прилично гадна и опасна а чини се да нико нема никакав план како да се та опасна и гадна ситуација у којој се Србија данас налази реши. Изјаве великоалбанских фашиста нису саме по себи проблем јер они голом гузицом плаже јежа већ је много већи проблем стање тоталне анестезије у самом државном врху Србије. Оно што је веома занимљиво аутору ових редова је чињеница да такви стање анестезије српског државног врха није од јуче нити је почело са велеиздајничким деловањем Александра Вучића, Бориса Тадића, Ивице Дачића и Томислава Николића. Многи су заборавили веома битне и важне чињенице и ствари које су нас као народ и државу и довели ту где смо данас.
Бољшевичка власт југословенских комуниста оличена у НКОЈ (Национални комитет ослобођења Југославије), доноси одлуку 6. марта 1945 године, о ”привременој” забрани враћања ”колониста” (Срба) на њихова пређашња места живљења, позната и као Одлука бр. 153, била је одлука послератних комунистичких власти којом се ”колонистима” (Србима) ”привремено” забрањује повратак на Косово и Метохију, и у Македонију. То је била прва одлука којом је де факто и де јуре почела албаницазија српских територија и државе. Поред те одлуке југословенских бољшевика којима се Србима и Црногорцима забрањује повратак на Косово и Метохију и Македонију они доносе одлуку да се граница између Албаније и ФНРЈ држи отвореном јер се Јосип Броз Тито играо идејом да и Албанију укључи у југословенску федерацију и тако је било све до резолуције Информбироа 1948. године када је коначно дошло до разлаза Тита и Енвера Хоџе.
По попису становништва из 1948. године шиптара на простору јужне Србије једва да има тек око пола милиона иако је и тај број жестоко лажиран и више од половине тих лица су били досељеници из Албаније који су се на Косову и Метохији населили у ратним и послератним годинама и уопште нису имали право боравка на територији Републике Србије. По попису из 1931. године на простору Зетске бановине која је обухватала Косово и Метохију, делове Србије, Црну Гору и део БиХ било је тек преко 300.000 Муслимана укључујући ту и шиптаре. Двадесет година касније њих је ако је веровати попису само на Косову и Метохији неких 200.000 више иако су прошли кроз светски рат што је најобичнија небулоза и ноторна лаж.
Поред раних одлука југословенских бољшевика са којима је започета масовна шиптаризација српске територије и државе ту су и оне које су касније доносили „српски“ комунисти. Тако је Петар Стамболић 1959. године шиптарима и аутономној области Косова и Метохије ПОКЛОНИО читав Ибарски колашин који никада ни географски нити историјски није припадао Косову већ Рашкој области. Пуних 65 километра, од Митровице до Копаоника (само 30 м испод Панчићевог врха на Копаонику), “даровао” је овај српски комуниста на поклон шиптарима. Зато је ваљда и сахрањен у алеји великана у Београду.
Агресијом НАТО пакта из 1999. године и државним ударом изведеним 5. октобра 2000. године процес шиптаризације српске територије и државе прогресивно је убрзан. Етничким чишћењем преко 250.000 Срба са простора Косова и Метохије а касније и погромом из 2004. године великоалбански фашисти уз помоћ западних мецена и шиптарског лобија у Београду стварају претпоставке за задавање коначног удара Србији и отимање преко 18% државне територије која је противправно и уз помоћ насиља стављена под старатељство УН-а.
На стварању Велике Албаније на територији српске државе више су урадили југословенски и српски комунисти и њихови наследници који и данас владају него шиптарски балисти. Да није било њих Србија данас не би имала никакв проблем на Косову и Метохији а о Великој Албанији нико не би ни размишљао укључујући ту и шиптаре. Одлукама које доноси влада Бориса Тадића да се проблем Косова и Метохије из Савета безбедности УН-а измести и стави под јурисдикцију ЕУ која је од свога настанка изузетно непријатељски настројена према Србима и њиховим националним и државним интересима почињено је дело велеиздаје које је у разним облицима у којима се пројављује и кривично кажњиво. Та дела велеиздаје наставља и режим Александра Вучића потписивањем Бриселског споразума и де факто и де јуре укидањем српске државе на њеној сопственој територији где у руке великоалбанских фашиста предаје територију и народ.
Закључак је веома јасан. Велика Албанија се не ствара ни у Тирани ни у Приштини ни у Вашингтону. Главни и основни мотор који покреће шиптаризацију српских територија и државе налази се у БЕОГРАДУ. И то је тако већ више од 70 година. Велика Албанија се ствара у Београду. Сада нам кажу како је ето реално да прихватимо стање на терену и да се одрекнемо или да поделимо Косово и Метохију. Требало би ваљда да у миру и љубави прихватимо резултате бољшевичко-комунистичког и великошиптарског фашистичког терора који над Србима траје већ више од једног века и да их за тај терор наградимо и да им поклонимо државну територију, народ и Светињу?! Нити ћемо га се одрећи нити ћемо га делити са великоалбанским фашистима већ ћемо да Бог само да спроводимо Закон. На читавој територији Републике Србије.
Пре тога је што пре потребно уклонити највећу опасност по Србију, народ и државу када су великолалбански фашистички планови у вези стварања Велике Албаније у питању. Главна и највећа опасност када је реч о стварању Велике Албаније долази из Београда. Запамтите то добро. Док та опасност не буде уклоњена и елиминисана неће престати претње стварањем Велике Албаније. Када савезници великоалбанских фашиста нестану у Београду прича о Великој Албанији ће бити завршена.
Погледајте видео:
Милинко Милинчић
Извор:Србија данас
