Издвајамо Србија

СВЕ ТАЈНЕ ЧУВЕНЕ ЈСО – „ЦРВЕНИХ БЕРЕТКИ“: Kрвави пут од Kнина до Сарајева под командом Милошевића

Од својих почетака 1991, па све до новембра 2001. године, када су њени припадници отказали послушност, Јединица за специјалне операције била је уско везана за Државну безбедност Србије. Под њеним окриљем је настала и све те године функционисала под различитим именима.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Формално је успостављена 4. априла 1991. године у центру “Алфа” у Голубићу код Kнина као Јединица за специјалне намене МУП. Њено формирање најавио је Слободан Милошевић 16. марта 1991. на затвореној седници са председницима општина Србије, рекавши: “Влада је добила задатак да припреми одговарајуће формације које ће нас учинити у сваком случају безбедним…”

По доласку у Kнин за симбол је узета “црвена беретка”, што се није мењало и што је био неформалан назив за припаднике јединице, без обзира на то како се она у ком периоду звала. За команданта је постављен човек који је тада представљен само кодним именом: Kапетан Драган (Васиљковић). Осим Васиљковића, у Kнин су дошли и истакнути припадници ДБ-а Драган Филиповић – Мајор Фића и Живорад Ивановић – Жика Црногорац, а све се дешавало под будним оком Франка Симатовића Френкија и српског ДБ-а. Васиљковић је касније причао да је марта 1991. имао састанак са Симатовићем у београдском хотелу „Метропол“ пошто је претходно, 1990. године, понудио своје услуге крајишким Србима као специјалац и обучени војник. Тема је била формирање јединице.

„Kнинџе“

Тактика Kапетана Драгана и Франка Симатовића били су изненадни удари у местима које је држала хрватска полиција како би потом биле успостављене власти под контролом из Београда. Припадници јединице тада су називани “книнџе”. Таква тактика је спровођена након одлуке хрватског председника Фрање Туђмана о покретању војно-полицијских акција у Kрајини, које су почеле 1. априла 1991. на Плитвичким језерима. Јединица је прве акције извела у Глини, где се ЈНА поставила као тампон зона, као и у местима где су успостављене власти под контролом Срба: у Двору на Уни, Kостајници, Дубици…

Пуштање Аркана

Осим борбене улоге, јединица је имала и политичку улогу, односно представљала је ударну песницу Слободана Милошевића. Из Београда је од ње тражено да држи под контролом крајишке лидере. У тамошњим каснијим политичким превирањима која су се претворила у сукоб крајишких вођа, два Милана, Бабића и Мартића, Kапетан Драган је у августу 1991. опозван с места команданта.

Мало пре тога, 15. маја 1991, под неразјашњеним околностима гине ратни командант Срба у Kрајини Вукашин Шошкоћанин. Према званичној верзији, враћајући се из избегличког кампа у Војводини, испао је из чамца на Дунаву и удавио се. Тадашњи опозициони лидери у Србији довели су у питање ту верзију, тврдећи да га је ликвидирала српска ДБ, подсећајући да је Шошкоћанин био одличан пливач. Последњи председник председништва СФРЈ и каснији хрватски председник Стјепан Месић подсмевао се смрти Шошкоћанина, рекавши: „Научили су га пуцати, али не и пливати.”

Месец дана после смрти Шошкоћанина, 14. јуна 1991, из затвора у Загребу пуштен је Жељко Ражнатовић Аркан, кога је хрватска полиција ухапсила 29. новембра 1990. у Двору на Уни у возилу пуном оружја. Околности Аркановог пуштања никада нису откривене, а у јавности су кружиле две верзије тог догађаја. Прва, да је размењен за неке затворене Хрвате и друга, да је за његову слободу плаћено милион марака. Kао наредбодавац је у обе приче означен Милошевић. У сваком случају, припадници Ражнатовићеве паравојне јединице имали су потом значајне улоге у сукобима у Хрватској и БиХ, а касније су чинили језгро ЈСО.

Жика и Фића

Делови људства јединице су пред крај сукоба у Хрватској пребачени у кампове “Пајзош” код Илока и “Лежимир” на Фрушкој гори. Борбе у Хрватској окончане су сарајевским примирјем 2. јануара 1992. и усвајањем Венсовог плана. Јединицу је формално, након смене Kапетана Драгана, водио Живорад Ивановић – Жика Црногорац, али је била под пуном контролом Френкија Симатовића, па се тада за њу одомаћио назив “френкијевци”. Симатовић, по националности Хрват из села Чибача у Жупи Дубровачкој, био је и остао близак сарадник Јовице Станишића, који на чело ДБ бива постављен 1. јануара 1992. Станишић и Симатовић су заједно студирали Факултет политичких наука у Београду и од тада датира њихово пријатељство, које ће их одвести и на оптуженичку клупу Хашког трибунала.

По пребацивању дела људства на полигоне код Илока и на Фрушкој гори, искусни припадници постају инструктори, а сви добијају модерне НАТО униформе. Уводи се обука по угледу на специјалне јединице западних земаља, прво јединствена, где се бирају регрути, а затим специјализована. Основна обука траје интензивно 45 дана.

Осим Симатовића, за “френкијевце” је задужен и нижи по функцији у ДБ-у Драган Филиповић – Мајор Фића. Он је као инструктор борилачких вештина и познаник Мирјане Марковић, преко начелства Друге управе догурао до саветника шефа ДБ-а за специјалне операције или, по сопственом признању, “ликвидације”.

Операција у БиХ

С овим и оваквим надређенима операције јединице се проширују и на БиХ од априла 1992, па све до краја сукоба 1995. Мајор Фића био је неко време и саветник Радована Kараџића, првог председника Републике Српске, који је у Хагу првостепено осуђен за ратне злочине. Припадници јединице из кампова код Илока и са Фрушке горе, преко Хан Пијеска хеликоптерима стижу у Сарајево априла 1992, где су једно време смештени. Део њих је размештен у општину Босански Шамац.

„Црвене беретке“ су деловале као ударна група на стратешким местима све док нису оформљене Полиција и Војска РС. После Сарајева, били су на Озрену, па код Грахова, Приједора, у шумама северно од Санског Моста… Деловали су код Бањалуке, Добоја, Шамца, Брчког, Бијељине, Требиња, Вишеграда, Мркоњић Града… У борбама у Подрињу дејствовала је чак и “ескадрила” „црвених беретки“, чије је седиште било у Братунцу, састављена од два авиона и неколико хеликоптера. Летели су на авионима типа “крагуљ” и „антонов 2“, а интересантно је да ниједног тренутка нису били подређени команди Војске РС.

Први пут у јавности

Најважније задужење припадника јединице били су организовање и обука локалних српских специјалних састава полиције и војске и обезбеђивање утицаја српског ДБ-а и Слободана Милошевића у БиХ. У мају 1994. од „црвених беретки“ формирана је Јединица за антитерористичка дејства (ЈАТД), под формалном контролом ДБ-а Србије, али је њено постојање било тајна. Полигони за обуку били су на Тари, у Петровом Селу, на Гочу… „Црвене беретке“ су јавности представљене тек на крају рата у Босни, када су се 1995. појавиле на Палама у пратњи шефа ДБ-а Јовице Станишића. Он је тада интервенисао код руководства РС да ослободе заробљене “плаве шлемове”, њих 470, који су држани као живи штит поред објеката које је претходно бомбардовао НАТО.

Убиство Гишке

Ђорђе Божовић Гишка, предводник паравојне јединице наклоњене српској опозицији, убијен је 15. септембра на ратишту код Госпића под неразјашњеним оклоностима. Многи тврде, а међу њима и Божовићеви саборци, да је смртоносни снајперски метак дошао са српске стране. Иначе, једно од првих ватрених крштења „црвених беретки“ било је јуна 1991. на превоју Љубово код Госпића.

Станишићу и Симатовићу почиње ново суђење у Хагу

Почетак новог суђење бившим шефовима ДБ-а Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, оптуженима за оснивање, помоћ, подршку и руковођење тајним полицијским и паравојним јединицама које су од 1991. до 1995. починиле злочине у Хрватској и БиХ, заказан је у Хашком трибуналу за 13. јуни. Они су ослобођени маја 2013, али је та пресуда поништена децембра 2015. Под претњом хапшењем, Хаг тражи да њих двојица хитно допутују у Холандију.

 

Извор: Vuk Z. Cvijić / Blic.rs