Онај који одлази оставља нешто иза себе, нешто што ће га звати да се једног дана врати. Шездесетих су код куће остављали породице и градили куће. И ено их, сада се враћају да пензије потроше овде. Цели живот сањарили су како ће своје последње године провести уз породицу. Али јок. Њихова деца су у међувремену побегла из ове земље, њихови унуци више не говоре матерњи језик.
Онај који бежи не оставља иза себе ништа што ће га прогонити по белом свијету и терати да се једног дана врати. Са Балкана данас се јежи главом без обзира. Они воде супруге, оне вуку мужеве, скупа отимају дјецу из школа, истресају колевке, чупају све из корена, бесомучно.
И не бежи се из земље само због незапослености. Све више је оних који прво дају отказ, а онда бежи. Ето, недавно нам је директор једног млина на северу БиХ причао како је његовом технологу, који има плату у висини две просјечне, остало још неколико дана до раскида уговора. Оде човек у Њемачку, а наслеђено имање са кућом дао је на добош и продаће га у бесцење.
Ево, пишу медији да је из успјешне компаније ЗАХ из Босанске Крупе прошле године неколико радника отишло у Европску унију. И из бихаћког предузећа „Ч. Ј.“, кажу медији, исто одлазе људи. Недавно ми рођак рече да је његов пријатељ напустио добро ухлебљење у једној државној институцији и отишао преко границе. Са Балкана се више не одлази трбухом за крухом, одавде се сад бежи главом без обзира. Бежи се из Осијека и Вараждина, из Кикинде и Новог Пазара, из Никшића и Бијелог Поља, из Пећи и Приштине, из Куманова и Велеса, из Ливна и Зворника, одасвуд.
Бежи се жестоко. Бежи се од погане власти, од лажљиваца по парламентима, од обијача буџетских трезора, од поткупљивих судија, од корумпираних доктора, од адвокатских дерикожа, од намјештатеља тендера, од професионалних запошљивача, од беспризорних државних службеника, од проданих новинара, од лажних писаца, од „предузетних“ политичких партија, од нарцисоидне академске заједнице, од лицемерних професора, од политичких лупежа, од неискрених попова и снисходљивих хоџа, од три председника, од 12 премијера, од 150 министара, од 600 саветника и од хиљаду посланика и одборника, од додика, изетбеговића, човића, иванића, радончића, вучића, шешеља, грабар-китаровића, пленковића, ђукановића, иванова, зукорлића, тачија, и од свих који су човјекову домовину претворили у ћумез у којем се кокодаче од зоре до сумрака, и од сумрака до праскозорја, без престанка, непрекидно, десетљећима.
Побегоше људи, господо од власти. Џаба вам сва прича. Никог не остављају иза себе. Ко још није окружен грандиозним кућама, вилетинама, које преко целе године зјапе празне? Станују у њима баба-мемла и деда-устајалост и мати-промаја и отац-мук и сестра-празнина и тетка-горчина и брат-разочарење и стриц-изданост и ујна-страва и тетак-дух и десет, уврх главе двадесет дана у години зачандрка у њима смијех и зањише се живот, а онда опет наступи 345 дана чамотиње.
Господа од банкета задњих година сигурно нису обишла школе својих дјетињстава. Ево, у подручној четверогодишњој школи крајем седамдесетих, када је у њу ишао потписник овог текста у којем се управо давите, сваки разред је бројао по два одељења са по више од тридесет ученика. Данас једва да се састави по једно одељење од 15 ђака. Број уписаних на почетку школске године обавезно на крају буде мањи барем за једно ђаче.
Али треба и власт каткад разумети. Та, која то власт не би била задовољна да се у њеној земљи троши новац зарађен у другим државама? Колико ли се само девиза слије са свих страна свијета, колико пензија дође у еурима из Француске, Аустрије, Швицарске, Њемачке, и колико се то изгради кућа од материјала из домаћих предузећа и домицилном радном снагом? Дијаспора плаћа социјални мир. Зашто би онда власт имала нешто против бежаније? Та, то су будући финансијери друштвеног равнодушја.
Али, нешто се заборавило. Ови што беже не остављају иза себе никог коме ће слати девизе. Они не праве куће. Не! Они на оне наслеђене вешају табле са натписима: „На продају!“, „Фор сале“, а све чешће оглашавају на арапском. Њихова деца не говоре матерњи језик, домовином не сматрају ону државу у којој су рођени њихови очеви, већ ону која их је пригрлила, дала им солидне дјечије доплатке, омогућила добре школе, значајне стипендије и понудила им посао у струци и прилику да се докажу. Од њих ниједан балкански премијер, ни свих 12 босанских скупа, никакве користи неће видјети, они ће засигурно имати паметнијег посла од зашивања закрпа по врећама балканских буџета.
Извор: Курир
