Преподобни Петар Коришки је српски хришћански светитељ. Родом је био из села Корише, близу манастира Светог Марка код Призрена. Свети Петар Коришки се родио између 1211. и 1215. године, од побожних и богатих родитеља.
Богоносни Петар од ране младости заволи Христа и за разлику од својих вршњака време провођаше у молитви и посту. После очеве смрти реши да пронађе опитног монаха и да уз њега проведе свој земаљски живот али после мољења своје мајке и сестре, а ради своје послушности, остаде у родитељском дому.
До данашњих дана је остало предање о великој Петровој незлобивости и кроткости. Наиме, чак су и птице небеске слетале на њега и чупале му косу али се никад није бранио да се не би некако огрешио и да се, док је обрађивао земљу са ћоравим, престарелим волом никада није наљутио нити подвикнуо на вола. Убрзо по мајчиној смрти, одлучивши да се повуче у тиховање, раздели своје имање сиромашнима и предложи својој сестри Јелени да се уда и да је збрине не желећи да је остави саму. Јелена то одби и такође изрази жељу да сачува девственост и да се и она преда подвигу.
Заједно отиђоше у оближњи манастир Петровицу, задужбину Светог краља Уроша, код опитног старца где време проводише у великом подвигу и где прими монашки постриг. Међутим, у Светом Петру се још више разгори љубав за подвижништвом па намисли тајно да напусти сестру и да се удаљи у пустињу. Чим покуша да оде сестра га примети и брзо сустиже.
Путујући, стигоше до високе горе изнад града Призрена, поврх села Кориша. Уморни од пута застадоше да се одморе и када му сестра заспа, Свети Петар ватрено се помоли за своју сестру и њено спасење и одбеже још даље у гору, у део звано „Света“ где се настани и од тог тренутка, речи су ништавне да опишу труд, дела и подвиге Светог Петра јер од тада почиње светитељски живот Петров. Једно време, бежећи од људске славе, настани се у Црној Реци да би се коначно настанио у месту свог подвига, на гори изнад Корише, где основаше свој манастир, у који долазише многи ради молитве и помоћи.
Упокојио се мирно 5. јуна (18. јуна по грегоријанском календару) 1270. или 1275. године у својој испосници. У ноћи када се упокојио монаси видеше обасјану испосницу и чуше умилно појање безброј појаца. Господ прослави његове мошти где се дешаваше чудесна исцељења и које почеше обилно да миомиришу. Са свих страна почеше невољни да долазе, без обзира на веру и свима Свети Петар помагаше и исцељиваше их од болести.
После пропасти српског царства и услед велике најезде Арбанаса, 1709. године, мошти светог Петра пренете су из Корише у манастир Црна Река, где се и данас налазе и где, чудесно, свакодневно свети Петар брзо помаже свима који му се са вером обрате.
Мошти Светог преподобног Петра Коришкиког
Многи брачни парови, који годинама нису могли да имају деце, убеђени су да им је боравак испод ћивота с моштима светог Петра Коришког помогао да добију потомство, некима да оставе цигарете, а има и оних којима је спасао живот у сулудој вожњи по магистрали. Понекад је довољно да се умију водом или прозборе коју реч о својој муци у собици где почива светац-чудотворац.
Како објаснити необичне догађаје у манастиру Црна река (који нема везе са истоименим Центром за лечење болести зависности)?
“Чудотворна исцељења, учињена самим Господом или посредством његових угодника, имају за циљ само једно: да кроз пролазно спасење тела од телесних болести, видљиво и опипљиво засведоче о могућности вечног спасења душе и тела.” Управо су овим речима монаси манастира подно Мокре горе одговорили на наше питање. И покушали да објасне због чега се силни свет овде свакодневно сабира.
Свако би да приђе чудотворним моштима светог Петра Коришког, да проба кап воде с лековитог извора или, једноставно, да прозбори коју реч о својој муци или невољи. А чудима се, кажу овде, одавно не чуде. Било их је и за живота самог светитеља, помињана су и током каснијих векова, али их је, можда, највише било током претходне три деценије, од када је манастир изнова заживео.
Наравно, питање је шта се чудом може назвати? Можда је то управо искуство брачног пара Луковић из Панчева, Мирјане и Часлава, који шеснаест година нису имали деце. Пре отприлике две деценије дошли су у Црну реку да од светог Петра Коришког измоле пород. Испред ћивота са светим моштима читане су им молитве да би недуго иза тога Мирјана остала бременита.
Нероткиња родила тројке
Најпре је рођена Сара, а потом су стигле и тројке – Дуња, Лука и Лана. Четворо деце је родила жена, којој су медицинске анализе показале да нема никакве шансе да затрудни! Грешка лекара или чудо? Тешко је рећи, али за Анђелку Богановић, рођеној Филиповић, дилеме није било: чуда су овде не само могућа, већ и лако остварљива. Само ако је и вера невољника довољно искрена и јака.
Црноречки монаси су у својој бележници записали и случај ове несрећне жене који је, доиста, тешко објаснити:
“Лета господњег 2004, на дан када наша црква слави преподобног Петра Коришког (18. јуна), у нашем манастиру је крштена двомесечна беба Петра. После крштења, испуњена осећањима љубави и благодарности према светитељу, њена мајка нам је испричала следеће:
Пре рођења Петре имала сам четири порођаја. Два пута су бебе биле мртворођене, а два пута су деца била жива, али су после краћег времена умирала. Лекари су били беспомоћни у отклањању узрока који су до тога доводили, а мојој тузи није било краја. Због тога сам и дошла овамо. Док сам лежала испод моштију, заветовах се светитељу да ћу, будем ли родила мушко, детету дати име Петар, а ако буде женско – Петра. После краћег времена остала сам у благословеном стању и након нормалне трудноће родила сам здраву девојчицу којој, испуњујући завет, наденух име Петра.”
Осим срећне мајке, манастир подно Мокре горе редовно походи и брачни пар из Лазаревца Слободанка и Горан Калушевић. И њима су лекари саопштили горку истину да неће имати деце, али је вера била јача! На њихову велику радост, али и на запрепашћење самих медицинара, после посете светињи, добили су ћерку.
Могло би се закључити да се чуда догађају само када је реч о брачним паровима без деце. Срећом, није тако. Много је и примера исцељења тешких болести, невероватних искустава да су непокретне доносили на носилима, а да су се враћали на ногама, али и неких других, теже објашњивих појава.
Извор: Епархија Рашко-призренска, Светосавље, Светигора
