Издвајамо Спорт

КК ПАРТИЗАН У НОКДАУНУ: Да ли ће клуб преживети? Некад институција а данас…

Двадесет пети април 2014. године. Дан када је кренуо стрмоглави пад кошаркашке институције о којој је брујала цела Европа, о којој се писало и у САД као о европским Бостон Селтиксима, и наступило туробно време којем се не назире крај.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Тројка Нолана Смита се још увек попут утваре врти по главама свих који воле КК Партизан, јер та тројка је била невероватно гласан и јасан сигнал да црно-белима прети опстанак, али тај сигнал изгледа нико још увек није схватио. Нико га није ни приметио колико год он често да се понавља, а пре неколико дана је попут експлозије одјекнуо и у Железнику.

Три године касније Партизан се налази све ближе дну ка којем је кренуо да пада. Дну које изгледа све извесније како се која сезона заврши. На крају сваке довољне су једна или две утакмице да покажу да је све оно за шта се на терену лавовски боре играчи, доведени више из потребе него из користи, уз подршку фанатичних навијача који сећајујући се спектакуларних вечери из Евролиге свој клуб и даље виде као најбољи, само привид напретка и борбе за трофеје.

Нажалост, Партизан је далеко од тога. Ове сезоне догодио се вероватно најболнији пораз још од поменутог од Цедевите, елиминација у полуфиналу плеј-офа Србије од ФМП, тима који према многима представља филијају највећег ривала Црвене звезде. Горе од тога није могло да се догоди црно-белима. Или можда боље као последње упозорење пред потпуни колапс.

Фотеља

Почетком септембра 2015. „гробари“ су славили промену „власти“ у свом вољеном клубу. На његово чело дошао је њихов миљеник Никола Пековић, који их је на терену редовно водио ка победама, а због огромног НБА уговора и љубави према клубу коју је исказивао у међувремену су се понадали да ће исто тако радити и као председник. Дочекан је као месија.

Међутим, месија је брзо нестао. Док је жута штампа пратила његов приватни и пословни живот на релацији Пљевља-Златибор, за протекле две године Партизан као институција се није померио ни корак ка спасу, напротив, направио је још два уназад. Ниједан трофеј, ниједан афирмисан млади играч, празна клупска каса – то је реалност у којој се налази КК Партизан.

Пековић, који је првих месеци по доласку у клуб константно био уз њега па је и тињала нада у преокрет тешке ситуације, већ месецима није присуствовао утакмицама црно-белих. Незванично последњи пут то је било у фебруару у плеј-офу ФИБА Лиге шампиона против ПАОК. Елиминација Партизана је буквално оставила клуб без Европе и без председника.

Да ли је Пековић дигао руке од црно-белих?

Тесне победе, мучни порази, агонија на и ван терена, тихи унутрашњи сукоби, о свему се спекулисало у међувремену, али се нико, никад није огласио из менаџерских канцеларија. Једино име које се помињало као човек који је задужен за управљање клубом био је потпредседник Милан Искрин, али ни од њега није дошла ниједна конкретна реч.

У протекле две године ниједном нисмо чули од управе да ли је и на који начин успела да смањи вишемилионски дуг у којем се клуб нашао, нити шта се конкретно ради на његовом опоравку, а с озбиром на гласине које круже око тима, који је у 2017. добио тек неколико плата, јасно је да је тај дуг сада вероватно још већи.

Клуб већ годинама опстаје захваљујући спонзорским уговорима са државним компанијама НИС и Телеком. Уговор са НИС је истекао, за неколико месеци ће и са Телекомом, ако буду обновљени то ће опет бити само још један „поклон“ државе како се велики клуб који иза себе има армију навијача не би угасио, јер нема апсолутно ниједног разлога да било ко други се одлучи за капиталну инвестицију у Хумску 1.

Нико није желео да уложи док је Партизан харао Србијом и регионом, побеђивао Реал, Барселону, ПАО, ЦСКА, Олимпијакос, Макаби, играо Фајнал-фор Евролиге. Тадашња управа то није знала да искористи и осигура будућност клубу, а актуелна не сме да иде истим путем и узда се само у државну касу.

Док је претходних година Партизан успевао да додатни новац скупи продајом својих талената попут поменутог Пековића, Ненада Крстића, Владимира Лучића, Богдана Богдановића и сличних, актуелни састав нема ниједног таквог играча, и то већ годинама, нема неког голобрадог момка којем се најављује НБА каријера, па полако почиње да се поставља најстрашније могуће питање – да ли је крај близу?

Последња вест из Хумске је оставка пословног директора Жарка Стијовића, који је годинама био запослен у финансијском сектору клуба, а то ће пре бити још један негативан показатељ стања у Партизану, него потез који би могао да најави преокрет у будућности.

Алхемичар

Тренер Александар Џикић је извукао вероватно много више него што би било који други тренер успео из ограниченог састава који је имао, истина који је он селектирао, али са минималним буџетом који је имао на располагању. Тај тим најбоље осликава то што је повредама лимитирани ветеран Новица Величковић био једини који је сваког минута гризао свом снагом и често сам гурао екипу. Чак и када је био у сукобу са тренером, Џикић је некако највише у њега могао да се поузда да ће да покрене тим када је у „каналу“.

Црно-бели су протекле опет играли у Европи, у трећем рангу али у Европи, подсетили на „часове љубави“ од пре неколико сезона, у АБА лиги се вратили у борби за врх, а онда кренули силно у Суперлиги. Савладали су и најбољи тим региона, свог највећег ривала, најавили можда и прво место пред плеј-офа, а онда су све уништили у свега десетак дана у јуну. Прво су поразом од Меге остали без те „пол“ позиције, да би их потом дотукао ФМП. После четири убедљива пораза у низу у сезони „пантери“ су потпуно открили реалну ситуацију у Партизану и са две узастопне победе у најбитнијим дуелима оставили црно-беле први пут без финала домаћег плеј-офа.

Од странаца који су доведени пажњу је заслужио само Вил Хечер, који је како се сезона ближила крају све више упадао у просек, а он је логично искористио указану шансу и по окончању сезоне отишао у иностранство. Долазак репрезентативца Стефана Бирчевића и једног од најбољих играча из домаћих клубова Ђорђа Мајсторовића није се показао као успешан потез, навијачи их сигурно неће памтити као играче у које могу да се уздају у битним тренуцима, штавише, експресно ће заборавити да су уопште били ту.

У међувремену, једино име које би могло да се сврста у „будућност“ клуба је Вања Маринковић, али то је играч кога је још Душко Вујошевић пре чак четири године убацио у ватру. Без Евролиге, без квалитетних странаца и искуснијих саиграча уз које може да унапреди своје квалитете, може се рећи да стагнира, његова цена је максимално срозана, па је неразумно очекивати да би његова евентуална продаја могла да помогне.

Што се тиче осталих, отићи ће као што су и дошли – тихо, нечујно, јер осим повремених „експлозија“ нису донели овом тиму и клубу апсолутно ништа. Али, то није ни најгоре, јасно је да је тешко очекивати да ће их заменити неко иоле бољи и конкретнији.

Европа

Ако ниси у Евролиги – не постојиш. Ово би лако могао бити мото европске кошаркашке сцене, посебно за клубове из сиромашнијих крајева континента.

Партизан је најболније осетио ово на својој кожи јер откако не учествује у Евролиги у Хумску не стижу атрактивни страници, нема шампионске еуфорије, нити младих играча на којима клуб може да гради будућност. Откако не игра у ЕЛ Партизан једва да постоји.

Прошлог лета Партизан је желео у Еврокуп, ФИБА и КСС су га „отерали“ у Лигу шампиона, а то је био још један корак уназад. Евролига му је због тога скоро јавно затворила врата, па је под великим питањем наступ црно-белих у Еврокупу предстојеће сезоне, иако су на терену изборили пласман у ово такмичење.

Три милиона евра је највећи наградни фонд у историји ЕК, део тог колача би свакако олакшао ситуацију Партизану, али је питање да ли је овом такмичењу потребан клуб у којем је питање да ли и колико плата играчи добијају и чија егзистенција зависи од „да“ или „не“ из Немањине 11.

Кошаркашко лето је кратко, посебно за клубове који су у ситуацији у каквој је Партизан, који под вишегодишњим уговором има само једног игача, а који није сигуран ни да ли ће успети да задржи тренера, вероватно јединог који својим ауторитетом може од просечног састава да извуче надпросечно.

Испред Партизана су нови месеци изазова, неизвесности и агоније. Да ли ће остати Џикић? Да ли ће остати уопште Пековић? Ако остане да ли ће коначно урадити нешто конкретно за опоравак тима. Ако оде ко ће га заменити и да ли ће то уопште бити боље.

Талентовани играчи одавно у широком луку заобилазе Хумску, она више није одскочна даска ка Шпанији, Грчкој, Турској, а камоли ка НБА. А Партизанова школа је престала да производи шампионе.

Како сада ствари стоје, навијачи би требало да се плаше најгорег. Искрено се надамо да много грешимо и да ће већ за који месец наш једини европски шампион да се подигне из нокдауна са колена на која је бачен.

Али то неће да се догоди само од себе.

 

Извор: А. Ковачевић / b92.net