Србија

Марко Ђурић – емисар који је глувонем

Пише: Томо Ловрековић

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Од малена сам привржен „северу“, да не користим разне еуфемизме, јер им нисам склон: Циган сам, и то хардкор. Оно што просечног Цигана, а то установили смо јесмо, може посебно да изнервира, нису ни порази у дербијима (а, било их је), ни евро бламаже (није недостајало), ни пљачке касе (континуитет је), већ промашаји у трансфер политици. То је оно када дође „набуџени“ странац или надркано „дете које обећава“ за крупне паре, а онда се шета по терену, манекенише и не уради ништа.

Када се то догоди на Маракани, боли, емоција је емоција, али некако се превазиђе и врати реалним животним проблемима.

Постоје, међутим, ствари које боле много дуже и много више: јер, у фудбалу увек има наредна сезона, почиње се од нуле и од почетка, али у политици и држави нема. То нам је, што нам је.Дакле, ако менаџери, управа и тренер Звезде промаше, псоваћемо мајку клубу неко време – ако омаши државна селекција, нећемо имати државу да псујемо.

А, у држави, дакако, најгоре је када су погрешни људи на правим местима. Или, да поједноставимо, најгоре је када Марко Ђурић има функцију. Било какву, било где, а да не наплаћује улаз у скуптшински тоалет или не пере чаше у ресторану. А, нарочито ако се Марко Ђурић пита о Космету. Српском Космету. Јер, како питати човека који не уме да одговори, ако уме, не сме, а ако сме, онда то уради како не треба? А, посреди је питање свих питања.

Памтим пуно лоших центарфора у Звезди, због многих сам зарадио коју седу, изгрицкао нокте или изговорио ужасне речи, али сваки од њих је макар једном угурао у мрежу, па макар и купу против нижелигаша: Марко Ђурић је, међутим, српски центарфор, који од почетка мандата, није то успео ниједном, осим ако није погађао нашу.

Пажљиво сам, дакако, слушао Вучића док је причао о потреби за дијалогом – чекамо кораке, да видимо како ће тај дијалог изгледати. У средњовековном маниру, Ђурић је Вучићев емисар, гласник који ће тај дијалог водити. Не улазим у то да ли је глава добра или није (верујем да је и једно и друго) и нисам доктор историје, али мислим да је ово први и једини пут да глава шаље емисара који је глувонем или мутав.

Вучићу, дакле, пре него што предузмеш крупне кораке и храбре, предузми најкрупнији и најхрабрији: склони емисара. Склони човека који је на позицији да се бори, а да ниједну битку није ни победио ни изгубио – јер је кукавица да на битку уопште изађе. Човека који свој посао не ради ни добро ни лоше – јер га не ради уопште.

Коначно, ако нам треба финални аргумент, ајде да пронађемо и њега. Сећам се, једне, веома битне ствари: када је мој пријатељ Миша Вацић радио у Канцеларији, против њега се дигло све што је на другосрбијанској страни (и није се дигло све на нашој да га брани, што је друга тема). А, он је тамо био само саветник.

Сећате ли се да је и једном другосрбијанац или либо-нациста, а пуна их је Србија и веома су активни, да је и један Сорошевац, дигао глас против Марка Ђурића? Укорио га? Рекао једну ружну?

Какав је то човек на првом бранику Србије који не смета непријатељима Србије? Мислиш ли о томе, Вучићу?

Извор: Националист