Октобар 1992, рат у БиХ. Сусрећу се два војника. Бошњак Даут је бржи и „убија“ Србина Данета. Четрнаест година касније Даут у кафићу препознаје Данета: „Ја сам те убио!“, каже му. „Како си ме убио, када видиш да сам жив“?
Рат се одавно завршио. Даут је остао жив, неколико година провео у Шведској и вратио се. Отворио је фарму крава, продаје млеко и бави се пољопривредом.
Једно вече сео је да попије кафу са друштвом у кафани, кад улази човек, поздравља све и седа за други сто. Даут није могао да верује очима:
„То је човек којег сам ја убио“, кажем друштву. Смеју ми се и веле:“Како си га убио кад видиш да хода, жив је“. Не могу да верујем и прилазим незнанцу:
„Ја сам тебе убио, кажем му“, човек се смеје и одговара „Како си ме убио, када видиш да сам жив“?
У први мах неверица. Реч по реч и све постаје јасно. Даут износи све детаље њиховог првог сусрета.
– Са породицом сам из родних Скелана на обали Дрине избегао у планину у село Михољевине. Чини ми се да је то био октобар ’92.године. Сазнали смо да Срби спремају напад на села Јошева и Јагодња. Кренуо сам са неколицином војника у помоћ мештанима тих села. Са узвисине сам гледао како се српски војници распоређују за напад. Одједном на наколико метара испред мене, као из земље изникао, појавио се српски војник, придижући се из клечећег става са пушком у рукама. Запуцао сам рафално и погодио га у прса. Пао је на леђа. Био сам убеђен да је мртав јер сам му се добро загледао у лице. Запуцало је и доле око села. Не видевши друге војнике, кренуо сам даље са намером да по повратку узмем пушку од овог којег сам убио. Борба није дуго трајала, одбили смо напад на села јер је изненађење изостало мојом пуцњавом. На повратку, видео сам да нема ни српског војника ни пушке. Помислих да су га његови извукли, јер сам по униформи знао да се ради о некој специјалној јединици. Они имају обичај да забаце кук па онда своје мртве тако извуку – прича Даут Тихић.
Дане Васић како се испоставило да се зове „убијени“ , сад је сигуран у истинистост приче и постаје озбиљан, лед се отапа кад Даут каже да му је искрено драго што је жив, да га није убио и да не мора га носити на души. Следи и званично упознавање. По балканском обичају попила се по једна ракија – био је то почетак новог пријатељства.
Причу даље наставља Дане Васић: „Због сталних напада из тих села планирали смо акцију и ја сам као неко ко познаје терен кренуо у извиђање. Имали смо све информације и то је требала бити рутинска акција. У једном тренутку нешто је у мојој близини крцнуло. Окренуо сам се и видео човека са пушком упереном у мене. Због сличних униформи нисам у тренутку сигуран да ли је „наш“ или „њихов“. Тај тренутак неодлучности је био пресудан да он буде бржи иначе бих ја њега убио. Нисам чуо пуцање само сам видео да цев његове пушке вибрира. Осетио сам страшан ударац који ме одбацио уназад неколико метара и то је све чега се сећам. Кад сам дошао себи сазао сам да су ме „моји“ извукли, видео сам подеран панцир који је зауставио метке и раскомадан кундак од пушке.То ме је спасило. Имао сам срећу да останем неповређен – каже Дане Васић.
Пријатељство и заједничка фирма
Након сусрета у кафани Даут и Дане постају пријатељи, почињу сарађивати и чак правити планове за будућност – за заједничка улагања.
Дане живи на другој обали Дрине у Бајиној Башти у Србији. Бави се откупом лекобиља, шумског воћа и плодова, има властиту хладњачу и ланац трговина сувенирима.
– Планирали смо да отворимо заједничку фирму која би повезала ове активности из пољопривреде којим се ја бавим и ове и привредне које има Дане. Урадили смо већ пројекат да погон буде на Крагиводи, али то је тренутно на чекању због ових политичких превирања у локалној администрацији. Дошло је до тог неког застоја, не знам због чега, али знам да није до нас јер ми смо решени да сарађујемо и сигуран сам да ћемо у томе успети – каже Дане.
– Чини ми се да наша сарадња и добри односи нису по вољи некима и на то не гледају благонаклоно. Драже би им било да се ми свађамо и да свако живи у свом националном тору, како би они лакше владали – примећује Даут.
Дане клима главом и додаје: „Почели смо отворено разговарати о томе, ко је где био, шта је радио у ратно доба. Ја немам чега да се стидим. Нисам урадио ништа лоше и незаконито. Био сам војник и носио пушку као и он. Пуцао сам у војника, војник у мене, једноставно рат је такав, мораш се тако понашати. Пуцаш да не би био упуцан – каже Дане.
– Има изрека, завади па владај. Ја мислим колико је Даут желео рат толико сам га и ја желео. Рат нам није требао јер никад ником ништа добро није донео. Моја порука би била да онај ко жели рат, рат му у кући био – закључује ову необично причу о најбољим (не)пријатељима Дане Васић.
По истинитој причи Данета и Даута снимљен је документарни филм под насловом „(Не)Пријатељи“ који ће бити промовисан 13. августа 2017.године у програму Сарајево филм фестивала, пише Deutsche Welle.
Извор: Kurir.rs/ DW
