Најпознатији ужички комуниста, Слободан Пенезић Крцун, био је шеф ОЗНА-е, српски премијер и један од најважнијих људи у Титовој Југославији све до своје преране смрти у аутомобилској несрећи. Његово мишљење о Дражи и четницима врло је интересантно
Али, није се само тиме бавио. Неуморно је радио као педагог, новинар, драматург, романописац, песник. Истичу се из његовог описа посебно романи о римским царевима рођеним на нашим просторима — „Диоклецијан“, „Константин“ и „Јулијан“ — али и друга дела попут „Човека нису убили“, „Барбаросин Јеврејин у Србији“, „Титов преводилац“ и аутобиографско „Мој лепи живот у паклу“. Бројна дела је са немачког и мађарског превео на српскохрватски.
За овај кратки текст посебно је значајна његова новинарска каријера, пошто је у том својству, као главни уредник издавачког одељења омладинског недељника „Младост“, имао прилике крајем педесетих и почетком шездесетих година да разговара са многим важним људима.
Наиме, Ивањи каже да Крцун није био никакав цензор већ човек који је упркос огромној количини алкохола коју је уносио у себе, успевао да се присети невероватних детаља из трауматичног ратног периода, те да на основу шала око врата, оловке на столу, лица у позадини, пејзажа, истумачи фотографију без контекста и препозна људе на њој.
Ивањи каже да је једном приликом са слике ампутације ноге неког рањеника знао да је хирург био Иво Поповић Ђани. Невероватно!
Такође, Иван Ивањи каже и да може да замисли Крцуна који Титу све говори у брк, али да не може да замисли Тита који то не цени, да је могао да га смени кад год је хтео да му је то сметало, али да није, каже Ивањи, јер је „Тито баш волео људе који су му говорили оно што други нису смели“
Такође, људи којима је веровао су му касније рекли да је Крцун заправо седео за воланом пијан, што Ивањију није било чудно јер је присуствовао ситуацији када је овај био толико трештен неколико месеци раније да није био у стању да изађе на бину да говори, негде у унутрашњости Србије (Ивањи сматра да је пио зато што је „у њему постојао расцеп између интернационалисте-комунисте и српског националисте“).
Елем, Ивањи је од Крцуна приликом рада на поменутој књизи први пут чуо јавности тада потпуно непознати податак да је у хапшењу Драже Михаиловића властима помогао Никола Калабић, да је довео официре ОЗНЕ свом команданту у штаб (наводно је Калабић био добио нови идентитет, али је почео да пије и да брбља па је „случајно“ прегажен).
Дражину трагедију је описао констатацијом да је овај био генералштабни а не трупни официр, због чега је хтео да дипломатише уместо да се бори.
— Он је својом глупошћу утерао српског сељака, који је заправо био одан краљу, нама у наручје — говорио је Крцун Ивањију.
Имајући у виду неактивност четника у борби са окупатором, уз свега неколико напада на усташке и немачке гарнизоне након слома устанка у Србији, затим отворену колаборацију са Италијанима а поткрај рата и са Немцима последњих, да ли се слажете са Крцуном? Да ли је то главни узрок пораза српских и југословенских ројалиста у Другом светском рату?
