Амир Реко из села Гудељ код Горажда, бивши је официр ЈНА, који је спасао 45 српских цивила из села Бучје од сигурне смрти.
Он је то учинио само три дана након што му је српска страна у кући спалила мајку и неколико чланова породице.
Амир Реко рођен је у малом селу Гудељ, код Фоче, у којем су живели и Срби и Муслимани. Ту је растао, а мајка га је учила да буде фино васпитан, да постује старије, да буде човек. Да упише Војну академију, Амир је желео још као мали, водили су га његова борбеност и жеља за правдом, али и жеља да на њега буду поносни родитељи, село, мештани.
А онда се десило да је СФРЈ почела да се распада. Амира је то задесило у Зајечару, а рат у Босни га затиче на месту официра ЈНА. С једне стране, имао је потребу да чува братство и јединство, да буде веран ЈНА, али ситуација на терену је била нешто сасвим друго. Остао је у армији све док се рат није прелио на територију БиХ, и док борбена дејства нису почела у његовом родном месту.
Добија информацију да су српске снаге окупирале Фочу, и његово село које је близу, и тада је донео одлуку да дезертира.
„То је тешка одлука и њу доносите потпуно сами“, каже Амир. Одлуку је саопштио својим пријатељима, пре свега Драгану Симићу који је тада био у Нишу. Да одлази у своје село да буде са својим родитељима и фамилијом.
Драган га је, без икакве осуде, питао: „Шта ти могу помоћи“? Рекао му је да ће му помоћи да прође територије које су под српском командом, али да после мора сам да се сналази.
Двојица пријатеља и двојица официра крећу заједно ка Босни, на територију на којој обојица могу бити убијени. Амир – јер је Муслиман, а Драган – јер помаже Муслиману.
Дошли су до Устипраче, тачније до моста на Лиму, али је војска коју су ту затекли донела одлуку да их не пусти, већ да морају да иду у главну команду. То је значило да је Амир, дезертер, требало да се сретне са свим главнокомандујућима за напад на Горажде.
Током врло непријатног разговора са двојицом војника на мосту, а захваљујући Драгановом одсечном наступу, војници су спустили оружје и пустили их да прођу ту деоницу пута. Следећег дана, на путу ка Устипрачи, нису више били сигурни да ће преживети.
Драган Симић сведочи да је знао шта могу да очекују, да је било опасно, али да зна шта његовом пријатељу значи да буде са својом породицом. Тражили су од Драгана да убије свог пријатеља, или ће они. Али, нису. Драган је Амиру спасао живот. Двојица пријатеља се ту растају, не знајући да ли ће се икада више видети и да ли ће његов пријатељ стићи до села жив, јер ако га нису убили са ове стране моста, не значи да га неће убити његови на пола моста, не знајући ко је.
Амир није имао избора. Ако припуцају, скочиће у воду, то је једина мисао коју је имао. У тим тренуцима, страх је нормалан, али је јача мисао о мајци, о својим најближима, и то га је једино водило напред.
Није се десило ништа. Амир је прешао мост. Махнуо је пријатељу и то је за 25 година било последњи пут да су се видели и знали нешто један о другоме.
Стигао је у Горажде. Мислио је да тамо постоји команда којој ће се пријавити, али је затекао само анархију и безнађе.
Амир је јако брзо преузео команду. Једног јутра је дошао курир да поднесе извештај с фронта. Не знајући коме рапортира, курир је рекао да су у селу Гудељ српске снаге сместиле мештане у једну кућу и живе их запалили. Почео је да набраја имена породице Реко, седморо њих, међу којима и име Амирове мајке.
„Постоји ли већа казна за некога него да му мајку запале живу? Може ли се човеку нешто теже десити, него да му неко изгори у живој ватри“ објашњава Амир како се у том тренутку осећао. Амир зна ко су људи који су урадили то злодело. Један од њих живи у Канади.
Неколико дана касније, Амир као главнокомандујући, добија наређење да уђе у село Бучје, у којем је тог момента било 45-оро Срба. Команда је гласила: „Очистите село!“
Добио је замерку што се тога није и сам сетио раније, а он је провокативно питао: „Шта то значи очистити, хоћете децу да побијем“? Рекли су му: Да!
Рекао је да он то неће извршити. Послали су другу бригаду да то уради, они су кренули, али је Амир рекао да ће поћи са њима. С намером да спречи покољ. Наредио је да не сме ни један метак да се испали, док Амир не заврши разговор са Србима. Дошла су тројица Србина и рекао им је у каквој су ситуацији, да се морају предати, и да им он може обезбедити да се спасу.
Поверовали су му, плакали су и одлучили да предају оружје. Амир им је рекао да ће их побити војници којима су породице живе спаљене. Амир им је војничким тоном наредио да се склоне и да нико не сме ништа да каже и уради без његове команде. Србима је рекао да имају две опције: да предају оружје и да ће им помоћи да оду, или ће бити убијени.
Син једног од тројице Срба са којима је Амир преговарао, Миливоје Чарапић, сведочи за Живот прича да су Бучјани, међу њима и он, тада остали живи само захваљујући богу и Амиру Реку.
Амир не сматра да је то јуначко дело, само дело човека и да га то не разликује од других Људи, са великим Љ. Зато верује да ова прича треба да остане само као нека порука, а не као неко херојство.
Жељу за осветом није имао, јер му је све време пред очима била мајка, њено васпитавање, њене речи и поруке. Упркос слици да је изгорела, јер су је запалили људски изроди. Каже да му је мајка шапнула да уради то што је урадио. Јер, доброта мора победити, друго ништа нема смисла.
Због тога што је спасао Србе, Амир добија информацију да хоће да га ликвидирају Муслимани. Налогодавци његовог убиства су и данас на власти.
После свега тога, Амир се обрео у Данској, као избеглица. Такав какав је, неустрашив и упоран, снашао се, почео велики и уносан бизнис. Оснива породицу, добија две ћерке, али му брак не опстаје.
2008. године одлучује да се врати у Босну. И судбина поново уплиће прсте. Када је, као младић, отишао на Војну академију, Амир је срце оставио лепој Азри, љубави свог живота. Поштар се прописно уморио размењујући писма, али када је једном дошао на одсуство и желео да види Азру, рекли су му да се удала.
Године су пролазиле, Азра и Амир су живели своје животе, а да ништа једно о другом нису знали. Рат је обома донео породичну трагедију – Амиру је спаљено седам чланова породице, Азри је рат однео мужа. У великим и правим љубавима постоји једно правило – ако нису заувек, онда то и нису праве љубави. После 25 година, Азра и Амир су се поново срели.
Амир је 2008. године дошао у Сарајево и седео са једним другом. Са њима су биле две жене. Када су отишли, друг му је рекао: „Знаш ли, Амире ко је она старија жена“? То је мајка твоје бивше девојке Азре.
Рекао му је и да Азра има сина и ћерку, да јој је муж погинуо. Он је пожелео да види Азру. И видео је. Недуго затим, пожелели су да се венчају. То су и урадили. Данас су у браку, пресрећни.
Иако никад није размишљао да се бави политиком, Амир је основао народни покрет „Мост 21“, који треба да повезује све народе који живе на простору БиХ, отворен за свакога који поштује темељна начела заједничке државе. Иако многи сумњају у његове добре намере, Амир верује да „Мост 21“ мора да служи једино за састајање, за успостављање покиданих веза и да као нова снага покрене промене на Балкану.
Целу емисују можете погледати на сајту прва.рс.
Извор: Прва.рс
