Место у којем смо рођени не мора нужно да значи да је место где заправо и припадамо и које нам даје сврху. Често управо на другој страни света, у земљи о којој не знамо пуно можемо да пронађемо дом и људе које као да познајемо читав живот. Управо се оваква ситуација десила Американцу Чарлсу Катеру (Charles Cather) који већ седам година живи и ради у Србији и каже да не може да замисли свој живот без ове земље.
Све је почело када је 2010. године по први пут дошао у Србију на двонедељни одмор. Од тада се његов живот драстично применио и каже да се осећа као да овде апсолутно припада.
Он је открио како је почеле његова авантура у Србији, како су га људи прихватили, шта највише воли да једе од наше хране, али и која ракија му је омиљена. Отворено је рекао шта мисли о Српкињама и да ли би волео да овде једног дана заснује и породицу.
Скоро си се преселио у нови стан у Новом Саду. Реци нам нешто више о томе?
Пре неколико дана сам се вратио у Србију, у Нови Сад и мало сам окаснио са тражењем стана. Скоро сваки стан је био изнајмљен. Тако сам нашао један који је мало скупљи него што сам испрва хтео, али је на доброј локацији. Нови Сад је према мом мишљењу најбољи град у Србији у којем би неко могао да живи. Место је прелепо, све вам је близу, свуда имате кафиће, пекаре, а удаљен је од Београда само 45 минута. Људи тамо су дивни, а сваке године има све више странаца. Доста људи прича енглески, што је добро јер ја јако слабо причам српски.
Да ли планираш да научиш да причаш српски језик?
Планирам и то још ове године. Морам да нађем професора. Рекао сам му да ћу научити језик до овог октобра али то се није десило. Језик јесте тежак, а мени се чини да је готово немогуће да га научим. Лако ми се деси да изгубим самопоуздање по том питању. А такође имам још један изговор, а то је да људи обично са мном желе да причају на енглеском.
Шта твоје комшије мисле о теби?
Не волим да имам комшије. Нове још увек нисам упознао, а у претходној згради где сам живео, неке старије госпође би стално седеле испред зграде. Кад год бих прошао јавио бих им се. Увек су биле љубазне према мени, али знао сам да сигурно причају о мени када одем. Вероватно причају „шпијун, шпијун“. Једна старија госпођа код које сам живео, била је велики поштовалац Слободана Милошевића. То је бака мог пријатеља, а једног дана ми је рекла: „Ја сам велики поштовалац Слободана Милошевића, и он је избачен из своје земље због ваше, али ти си ми симпатичан и можеш да останеш у мојој кући колико год будеш желео“.
Када си дошао на идеју да дођеш у Србију и зашто си баш одабрао нашу земљу?
То је било у периоду када сам радио као менаџер у аутомобилској индустрији, а онда ми је један колега рекао за Фејсбук страницу „I hate USA“. Тада сам био велики патриота, па сам хтео да видим ко толико мрзи Америку.
Какво мишљење Американци генерално имају о Србима?
Све зависи од тога где живите у САД, али сигурно 90% људи не зна ништа о Србима и Србији. Ми смо заиста лоши по питању географије и многи људи са којима се дружим у САД су углавном Србију и Југославију повезивали са ратом. Неки људи чак мисле да је Србија у Русији, па ме често питају „шта ти радиш тамо у Сибиру“. Сада доста мојих пријатеља уме да покаже Србију и на карти, зна такође и моја мајка. Она је радила при америчкој влади па је била веома нервозна када сам први пут долазио овде.
Како су твоји пријатељи и породица реаговали када си им рекао да се селиш у Србију?
Моја мајка је била прилично уплашена по том питању када сам јој рекао да долазим овде 2010. године. Замислите да кажете мајци да идете да упознате некога ко води Фејсбук страницу „I hate USA“. Мој отац је био мало опуштенији по том питању. Након што сам провео овде две недеље, вратио сам се кући и рекао им да сам дао отказ на послу и да се селим у Србију. Тада су сви мислили да сам полудео.
Да ли планираш да останеш да живиш овде и даље?
Не могу да замислим свој живот без ове земље и њеног народа. Оно што привлачи људе да дођу у Србију је управо њен народ. У САД имам много пријатеља, али то не може да се пореди са пријатељима које имам овде. Људи су овде спремни да седну са вама, да попију кафу, да вас саслушају, док у Америци се све своди на телефонске позиве, друштвене мреже и мејлове.
Имам циљ и сврху да и даље будем овде. Ова земља је доста стигматизована у свету и о њој постоји погрешна слика, а мени је драго што то могу да исправим. Често људи траже своју сврху у животу, а када ја направим неки видео о Србији и утичем на то да се нечије мишљење о Србији промени то је за мене нешто што вреди.
Да ли планираш да се једног дана ожениш Српкињом и да заснујеш породицу?
Волео бих, али не знам када ће се то десити. Имам четрдесет година и знам да морам брзо да одлучим шта ћу да радим. Волим да се доста крећем и да путујем и плашим се да ако заснујем породицу да то више нећу моћи да радим. Волео бих да моје дете буде полу Србин, полу Американац, и да у своју породицу унесем српске гене. Били би бољи спортисти и боље би изгледали.
Да ли осећаш да су те људи овде у потпуности прихватили?
Осећам. Велики број људи јесте. Сваки дан ми људи шаљу поруке преко Фејсбука, где ми се захваљују и говоре ми како је лепо видети Американца у Србији. Зову ме на рођендане, славе и друге прославе. Али има и оних људи који ме не воле и генерално им не прија да виде странца у својој околини. Доста њих ми говори да сам „шпијун“, „да идем одавде“, питају ме шта радим овде и слично.
Да ли те такви коментари плаше?
Не плаше ме. Имам овде доста пријатеља, знам доста људи тако да се не плашим. Оно што ме највише плаши јесу претње које ми стижу из суседних земаља, као што су Албанија, Хрватска, Босна и Херцеговина… Неки ми чак прете и смрћу, што ме плаши јер се данас дешава доста терористичких напада, па сам чак неке претње пријављивао и америчкој амбасади. Они су стварно били прилично ажурни по том питању.
Направио си доста видео снимака у којима говориш о томе колико волиш нашу храну. Кажи нам шта највише волиш да једеш.
Када одем у САД на четири месеца сваке године највише ми фали ваш роштиљ. Месо овде има изузетан укус. Волим да једем ћевапе, гурманску пљескавицу… Ви не стављате гомилу сосева као ми већ само једете месо, које заиста има феноменалан укус.
Овде и поврће и воће има одличан укус, па се доста разликује од америчке хране. Нема те ГМО храну, све је природно, као да је убрано из баште. Ту је такође и сарма. Никада у животу нисам волео да једем купус, али од када сам овде стављам га у све, највише у пљескавицу. Посебно ми се свиђају ражњићи, пилетина и ћевапи уролани у сланину, као печење.
Имате павлаку, кајмак, ајвар и све је то јако свеже. Волим и ваше слаткише. Јако је мало хране овде коју не волим да једем. Ако морам да издвојим шта ми се не свиђа то би биле сваргла и пихтије.
Шта највише волиш да пијеш?
Морам да споменем ракију. Имам око 20 флаша разних укуса које су ми поклонили моји студенти. Волим да пијем кајсију, крушку, шљивовицу, виљемонку… Мој омиљени укус је дефинитивно дуња. Волео бих да отворим своју продавницу ракије баш у САД. То било баш интересантно.
Деда једног мој пријатеља из Ниша ми је поклонио флашу шљивовице која је стара 70 година, а коју је правио управо за своју свадбу. Укус је био невероватан.
Да ли су твоји пријатељи из САД дошли у Србију да виде где живиш, шта радиш, како си се снашао овде?
Само један мој пријатељ из САД је био овде. Неки од њих чак и немају пасоше, што је невероватно. Тај који је био овде био је одушевљен оним што је видео. Кад год одем у САД, сви ме моле да причам мало на српском, да им причам о Србији. Чак и моји родитељи планирају да једног дана дођу овде. Али их чека дуг пут из Чикага.
Да ли си имао прилику да путујеш по Србији и које место је на тебе оставило најјачи утисак?
Оно што ми је овде посебно интересантно јесу ваша мала села. Морам да споменем Сићево, јер сам тамо имао прилику да видим да свака кућа прави свој мед, свој џем, да све сами узгајају. Неки чак и не иду у град, јер код куће имају све што им треба. Тај начин живота ми се много свиђа.
Свиђа ми се и Мокра Гора, а мислим да је југозападни део Србије заиста најлепши. Волим и етно села, јер вам показују како је све некада изгледало. Живео сам у осам градава у Србији, од Војводине па све до Ниша. Људи на југу су веома пријатељски настројени и отворени према странцима.
Да ли често долазиш у Београд и која места том приликом обилазиш?
Живео сам у Земуну, у Котежу… тако да сада долазим отприлике три до четири пута месечно. Скадарлија је незаобилазна. Сваки пут када одете тамо увек је гужва, има пуно људи, чују се тамбураши… Има доста добре хране, пића и генерално добре атмосфере. Када сам поново дошао овде по повратку из САД отишао сам на Калемегдан по кишном јутру и било је заиста дивно.
Више волим да живим овде него у САД. Осећам да се овде уклапам и да у потпуности припадам. Добро је за моје здравље, јер сам прилично хиперактиван. Годинама сам пио лекове како бих се смирио, а овде ми људи помажу да се смирим и опустим. Сви ми говоре „полако, полако“.
Рекао си да волиш да посећујеш Студентски парк када боравиш у Београду. Зашто баш то место?
То је доста забавније него да идеш у неки клуб или бар. Мирно је и тихо и што је најважније легално да седете у парку и да пијете пиће, што у САД није дозвољено.
Кажеш да не волиш да излазиш по клубовима, али када излазиш са пријатељима, где обично идеш?
Обично излазим по Новом Саду и обично идем у кафане. Када помислим на Србију, прво ми на памет падне кафана. Имате музику, људе који играју по столовима… Када сам био у једној кафани у Зрењанину за време Српске нове године, један човек је разбијао чаше у кафани, што ме је изненадило. Мислио сам да ће бити избачен али су ми људи рекли да је то нормално и да га је погодила песма. Кафана је место можете стварно да се опустите. Не волим клубове и не волим сплавове.
Да ли волиш да слушаш нашу музику?
Волим, посебно Тому Здравковића за којег су ми рекли да је дословно живео у кафани. Имао је толико много песама које је посветио бројним женама. Волим да слушам и Сашу Матића.
Да ли волиш да гледаш наше филмове?
Волим. Када сам први пут дошао овде мислио сам да ми се неће свидети, јер ја долазим из земље где тврдимо да смо измислили филм. Гледао сам филм „Балкански шпијун“ и заиста сам могао да се поистоветим са ликом који је тумачио Бата Стојковић. Свиђа ми се и „Лепа села, лепо горе“ које је изузетно тужан филм, али има велику емоцију. Гледао сам и „Ране“ и заиста сам се изненадио како је код вас све изгледало деведесетих година. „Ко то тамо пева“ је такође урнебесан филм. Баш волим да гледам остварења у којима је уграо Бата Стојковић. Још један добар је и „Ивкова слава“. Пошто волим да гледам хороре одгледао сам и „Лептирицу“, која ме је баш уплашила.
Шта мислиш о нашим фудбалским клубовима?
Био сам веома срећан што се Србија квалификовала на Светско првенство, а Америка се није квалификовала. Кад год бих навијао за Србију моји амерички пријатељи би ми говорили да сам издајица, а сада могу да навијам за Србију и да не мислим ће ме сматрати издајицом.
Страх ме је да одем на дерби Црвене Звезде и Партизана. Био сам на једној малој утакмици коју је Звезда играла са једним клубом. Мој пријатељ је снимао камером догађај, и онда је добио ударац у главу. Та особа му је рекла да не снима, јер би навијачи могли да помисле да је полицајац јер доста полицајаца у цивилу долази и снима публику на оваквим догађајима. После тога ме је било страх да идем на утакмице због навијача.
Волим да гледам кошаркашке утакмице које игра Црвена Звезда, а моји пријатељи навијају за оба клуба, тако да ћу ја одабрати Војводину јер живим тамо.
Шта мислиш о томе што су Срби заправо добри у било ком спорту?
То ми је невероватно. Стално понављам да сте ви мала нација, која има мали буџет, која је прошла кроз бројне ратове. Током Првог светског рата изгубили сте велики проценат становништва, такође и током Другог светског рата, затим током 1999. године моја земља је уништила ваше фабрике, мостове, све… Међутим, ви и данас успевате да се такмичите свуда и да будете најбољи у свему.
Чуо сам једну занимљиву причу од Милорада Чавића. Он је мој пријатељ, излазили смо да пушимо наргилу заједно. Једном приликом је ишао на базен у Ужицу, а они су му тражили да плати улаз како би могао да тренира, иако је олимпијски шампион.
Шта мислиш да ли су лепше Српкиње или Американке?
То је добро питање. Често причам са пријатељима да када седимо у кафићу у Србији и када прође 10 девојака, бар 8 је прелепо. Док се у САД та бројка сведе на три до четири девојке које су лепе. Тако да Српкиње имају предност на том пољу. Већина њих изгледају прелепо, високе су и имају лепе црте лица. Воле да се друже и веома су интелигентне, па са њима можете да причате о разним темама, знају чак и више језика.
Такође сам приметио да ниједна Српкиња неће да изађе из куће ако не изгледа лепо и ако није сређена, па чак иако само иде до пекаре. Оне желе да изгледају добро и лепо се облаче, па често свака изгледа као да је милионерка, по начину на који се облачи.
Када би ти једног дана рекли да си добио српски пасош и да си постао наш држављанин, каква би била твоја реакција?
Био бих пресрећан због тога. То бих баш волео. Не бих да звучим нескромно, али мислим да сам заслужио тај пасош више него неко други, као што је рецимо Стивен Сигал или неки спортиста. Ти људи не цене тај црвени пасош, а бих био поносан да га имам. Мислим да сам заслужио то. Знам пуно људи и волео бих да имам прилику и да гласам у овој земљи.
Неки људи су ми рекли да мораш да знаш српски да би добио држављанство, па ћу се потрудити да радим на томе. Један човек је због мене први пут писао свом председнику и замолио га да ми да српско држављанство. То ме је дирнуло до суза и показало ми је колико су Срби заправо добри људи.
Због Србије сам постао и бољи човек, јер док сам живео у САД често сам био мрзовољан ујутру и нисам волео да причам. Сада кад год се пробудим кажем себи да ћу увек бити фин према свима које сретнем, јер ћу ја можда бити једини Американац којег ће та особа упознати, па желим да оставим што бољи утисак.
Шта мислиш о НАТО бомбардовању Србије 1999. године?
Променио сам своје мишљење по том питању. Деведестих сам био велики демократа, чак сам гласао и за Била Клинтона. Када сам чуо 1999. године да напада Србију, то је све било обавијено велом пропаганде. Рекли су Срби убијају Албанце на Косову, па сам ја као Американац помислио зашто би то неко радио. Када сам дошао овде схватио сам имао сам прилику да гостујући по школама, упознам децу која су морала да оду са Косова због рата. Тада сам уведео и другу страну приче. Медлин Олбрајт је добила велике бенефиције како би створила ту нову државу, чак је и Весли Кларк је уложио милионе долара у телекомуникације и рударство. Ми смо заправо све то радили због сопствене финансијске добити.
