Докле год је Србија узимана као протекторат који нема куд, била је куђена и потцењивана. Сада, када се схвата да Србија има геополитичке алтернативе, почиње благо додворавање и одједном исти они који су имали само лоше речи за Београд, налазе позитивне, како би пробали да Србију привуку себи, односно да је дистанцирају од Русије.
Само једно годишње доба било је потребно да Северноатлантска алијанса напрасно промени своје мишљење о Србији. Наиме, крајем маја, на пролећном заседању Парламентарне скупштине НАТО-у Тбилисију, британски парламентарац Ричард Бенион написао је извештај у којем је Србију означио као реметилачки фактор на Балкану и главног кривца за шумове на дипломатским везама Београда и Приштине.
Само четири месеца касније, на састанку Комитета за економију и безбедност ПС НАТО-а, одржаном почетком октобра у Букурешту, Србија је, за разлику од претходних извештаја, похваљена и о њој се говори афирмативно.
Да ли је мишљење парламентарца Алијансе заиста променио само шеф наше делегације Драган Шормаз, који је на претходном заседању изнео бројне примедбе на извештај Ричарда Бениона? Или се нешто друго иза брда ваља, па Србија од „трна у оку“ НАТО-а постаје „веома поуздан партнер“?
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић каже да Запад почиње да мења однос према Србији у контексту заоштравања геополитичких односа између западних чиниоца и Русије, али и у светлу слабљења моћи Запада и све већег присуства Турске на Балкану.
„Докле год је Србија узимана здраво за готово, као једна врста протектората који нема куд, била је куђена и потцењивана и за њу није био показиван интерес. Сада када се схвата да Србија има геополитичке алтернативе, почиње једна врста благог додворавања и одједном исти они који су имали само лоше речи за Београд, налазе позитивне, како би пробали да Србију привуку себи, односно да је дистанцирају од Русије и других сила које излазе из евроатлантске доминације“, примећује Анђелковић.
Како каже, потпуно је јасно о чему се овде ради — на делу је политика дуплих стандарда.
„Запад све процењује искључиво на основу онога што му користи. Тако су и Румунија и Бугарска преко ноћи постале чланице Европске уније, иако су у то време испуниле много мање такозваних ’европских стандарда‘ од онога што је Србија испунила до овог тренутка. У питању је чиста геополитичка игра, а ми треба да будемо рационални, да схватимо из свега овога да никакву корист не бисмо имали од превеликог окретања Западу, јер кад смо то радили лоше смо пролазили. Ми једино можемо да имамо корист ако наставимо да балансирамо и развијамо максимално добре односе како са Русијом и другим незападним силама, тако и са водећим западним центрима моћи“, категоричан је Анђелковић.
Мирослав Лазански, војнополитички аналитичар, за Спутњик каже да је потпуно индиферентан на информацију да нас Парламентарна скупштина НАТО-а хвали.
„То мени као грађанину Србије не значи ништа, а верујем да и осамдесет посто грађана Србије размишља на исти начин. То што су они сада дали неке похвале не мења чињеницу да се наш службени став према НАТО-у није променио ни за јоту. Ми смо војно неутрална држава, а они сада вероватно покушавају да нам се умиле са неким похвалним оценама, па да ми као аплицирамо за неку чвршћу сарадњу са НАТО-ом. Они ће учинити све да нас, на неки начин, одобровоље и да нас узму у своју орбиту, а ми морамо да будемо врло пажљиви и да дозирамо наше односе са Алијансом да не бисмо нарушили нашу политику војне неутралности“, оцењује Лазански.
Према његовом мишљењу, Парламентарној скупштини НАТО-а не треба придавати велики значај јер је то форум доконих политичара.
„Нити шта они одлучују, нити су њихове резолуције и саопштења нешто важно, јер се зна ко је у НАТО-у главни. То су Американци и како они одлуче тако ће бити, а Парламентарна скупштина Алијансе служи само за трошење дневница, путовања по Европи и боравак у добрих хотелима“, напомиње Лазански.
На питање да ли је исти принцип „привлачења“, осудама и похвалама, НАТО примењивао и на наше суседе Бугарску и Румунију, Лазански каже да то није било потребно јер те земље нису увучене у Савез.
„Бугарска и Румунија су хтеле да уђу у НАТО и њихове политичке елите су на томе здушно радиле. Они су америчким трупама дали базе као одскочну даску за интервенцију у Авганистану, тако да је то била њихова улазница. Не треба заборавити ни да су те две земље дале свој ваздушни простор за извођење агресије против СРЈ 1999. године, што је по међународном праву акт рата. Друга је ствар што смо ми то, на неки начин, гурнули под тепих и нисмо то питање покретали ни са Софијом ни са Букурештом. Дакле, њима није било потребно да их било ко хвали како би ушле у НАТО, јер су се директно сврстали на америчку страну“, закључује Лазански за Спутњик.
Извор: rs.sputniknews.com
