Хрватска је тек у 20. веку успела да формира државу, а предуслов за њу био је нестанак Срба – то је био циљ масовних истребљења у петој и последњој деценији прошлог века. Овај закључак се намеће из опширне анализе коју је израдио ректор Богословије Свети Петар Цетињски, протојереј ставрофор Гојко Перовић, а у светлу историјских чињеница и актуелног повампирења идеологије тзв. оца домовине Анте Старчевића, и, нарочито, највећег српског крвника – Анте Павелића.
– Можемо само да наслутимо тескобу коју је нарастајући, револуционарни хрватски национализам осетио, када је у националном буђењу у 19. веку, поред себе затекао свога „двојника“ који га суштински негира у претензијама да оствари идолопоклоничку, антихришћанску накану – стварање чисте националне хрватске државе. Наравно, сваки други европски национализам тога времена није био ништа мање безбожан и ништа мање антихришћански. То је просто био дух времена, и мање-више исто се може рећи и за српски национализам, макар за неке његове политичке изразе.
Оно што хрватски национализам разликује од других је изражено антисрпско, расистичко настројење – сматра Перовић.
– Зашто данас, после толико времена, и после последњег великог прогона Срба 1995, доминантна политика у Хрватској нема друге оквире ни другачији пут од оног да се народне вође сликају на Павелићевом гробу, да цели стадион скандира усташки поздрав, и да народне масе ломе и прогоне натписе са ћириличним писмом? Зашто? То је сада друга страна исте приче. Посао о коме је маштао Старчевић скоро да је доведен до краја. Срба нема ни у приближном броју у односу на њихово бројно стање пре усташког покоља и пре Туђмановог разрачунавања са сопственим суграђанима. Хрвати су остали сами у својој кући. Остварила се жеља помрачених умова! И сад треба живети у тој кући. Кући у којој је убијен брат, из које је протеран брат, из које је прогнана различитост. Остао је домаћин сам са својом савешћу. А то стање је поново тескобно и тешко – закључује протојереј ставрофор Гојко Перовић.