На аутобуској станици у Томиславграду налази се споменик гастарбајтерима.
Тако почиње и прича о младом Марку Багарићу. Марко се, као и многу његови вршњаци, после завршене средње школе запутио трбухом за мало више круха. И завршио у Немачкој. Ипак, сви су изгледи да Немачка ипак није земља дембелија како неки то замишљају, већ је потребно да се радит. И то често више него у Босни и Херцеговини, или некој другој земљи региона.
После пола године боравка у Минхену, Марко схвата да тамо за њега нема среће, и враћа се у Томиславград.
„Живиш радну недељу од понедељка до петка асоциран само на рад, на долазак кући, на спавање и на буђење, и опет на исти посао. Петак и суботу и недељу излазиш. Али живиш од плате до плате’, разочарано је испричао Марко.
Ипак, неке ствари су му се свиделе. „С 20 година свако те сматра озбиљним, нико не смара ако радиш свој посао како треба“, каже.
Млади Марко је у потрази за срећом у Минхену за шест месеци променио шест послова.
„Увек сам размишљао о повратку, на шетње с псом, видећу своју рају, да могу с њима попити каву. Није ме занимало ништа чиме бих себе формирао, а био сам празан изнутра“, схватио је.
Након искуства у Немачкој, Марко закључује: „Овде имам доброг оца и деду. Имам све ‘вамо, могу и ‘вамо нешто остварити. Ту сам се родио, мислим да не требам више да говорим зашто сам се вратио. Остајем у БиХ, формираћу се ко особа, студираћу, радићу, шта ја знам, задовољан сам животом којим водим“.
Фото: Фејсбук принтскрин
Извор: Kurir.rs / DW
