Пише: Миша Вацић
Одавно је познато да је Бошко Обрадовић, некадашњи манастирски испосник (док није злоупотребио новац намењен Хиландару) и наводни патриота, а данас присни другар усташе Пернара, побратим америчког пројекта Белог и човек који у заносном загрљају Бојана Пајтића и Чедомира Јовановића позира испред геј застава, на њиховим здруженим протестима, је изгубио сваки компас, разум и здраву логику.
Међутим, његов провидан ударац, очигледно по задатку му нових-старих ментора, по доказаним патриотама и спрској десници која се свим силама труди да очува Космет као неотуђив део Србије, показује да је сада изгубио и оно мало пристојности и кућног васпитања што му је било преостало.
Како је могуће да човек који једном недељно има патолошки нагон да удари жену, може говорити о моралу? Да човек који иде на канабе код Скота и којег је америчка амбасада на силу угурала у скупштину, прича о заштити националних интереса? Да човек у чијем председништву седи амерички агент од утицаја Јасмина Вујић, прича о издаји и плаћању?
Некада јака национална идеја, а данас шпајз странка будућег коалиционог партнера Саше Јанковића, који је манастирску тишину, као новокомпоновани либерал заменио за разуздане техно журке у прескупој Касини, последњи је који има права да говори о поштењу и борби за Србију и српство.
Још је симптоматичније да му друштво у одбрани „чистог национализма“ прави његова партнерка по издаји, Санда Рашковић Ивић, госпођа која правда и велича Олују и прихвата „геноцид“ у Сребреници, чији је национални рад био толико истакнут, да су је ногом кроз врата избацили из рођене партије, само да их даље не брука. У том партнерству, преподобног Бошка и још поштеније Санде, остаје једино питање, да ли је коалиционим споразумом, овереним за Скотовим столом, дефинисано колико пута је недељно Бошко сме тући и ужива ли у томе само он, или гледајући им психолошке профиле, можда и обоје?
Када сам већ споменуо Санду, која прича о плаћању „Вучићевих десничара“, можда је питање које је хтела да постави: „Зашто не плаћају мене“, имајући у виду да је ових дана обијала прагове и гланцала ципеле представника београдских власти, како би на силу увалила ћерку у неку фотељу у јавном предузећу града. Пошто такав непотизам није прошао, последња јуришница усташке Олује, сетила се ипак да је поголем Србин.
На путу одбране националних интереса, заступању националистичких идеја и чувању Србије, нисмо се обазирали ни на далеко крупније зверке од ових олињалих авлијанера са америчком огрлицом око врата – два комична Фифија из Скотове баште, пуштени са ланца, такви неће нас ни заплашити ни спречити у обављању нам историјског задатка одбране српског Космета и државног суверенитета.
Извор: Националист