Када су нам врли Немци 2008. извезли мале богиње, људи се нису пуно секирали.
Забележени су тек појединачни случајеви. Јесте да се после увођења вакцине у Србији 1971. оболевање јављало у епидемијској форми на сваких три до пет година, али вишеструко мањи број осутих у односу на период пре обавезног (и бесплатног) боцкања била је чињеница којом смо се дичили, као и податком да је 1997. забележен последњи смртни случај од ове болести у Србији.
Иако су морбиле, како се званично богињице зову, клинички значајна вирусна болест, она је прилично бенигне природе и без последица по оболеле у земљама у којима се сваке године реализује висок проценат имунизације деце.
Ефикасност заштите вакцином износи 95 одсто, али, посебно од 2010, бележи се све мањи број родитеља који доводе децу код лекара
Сећам се, кад је 1986. регистрована епидемија, прво што сам урадила било је да дете одведем код комшинице која се већ симптоматично чешкала да је пољуби (ионако му се свиђала). Сва дечица из вртића су била болесна, па смо и ми, уочи поласка у први разред, хтели да пребринемо ову бригу. Без панике, наравно, јер дете је, кад је напунило годину дана, као и сва друга деца, примило прву вакцину и стекло известан имунитет. Отуд поменута констатација да је болест бенигна. Просто ко пасуљ!
Зашто смо, онда, данас у паници? Па зато што нисмо нормални!
Ефикасност заштите вакцином износи 95 одсто, али, посебно од 2010, бележи се све мањи број родитеља који доводе децу код лекара да би се спречило оно што нико не би желео. Наиме, од 1.000 оболелих од малих богиња региструју се један до два смртна исхода, један од 20 ће зарадити приде и упалу плућа, један од шест ће се преселити на место где и цар иде пешке, а од њих 200 бар један ће добити конвулзије. Али, пошто су Срби народ паметан, многи су закључили да је од вакцине већа штета него корист!
Густина насељености је поприлична, пљуцка се по поду, шмрче, кише, чињеница је да се слабо хранимо
Пробудила их је мало вест о недавној епидемији морбила у Румунији, на Косову… Да нису, можда, погрешили, питали су се неки, схватајући одједном да и Београд и Србија заправо представљају типично ризично подручје за оболевање. Уз низак обухват имунизацијом присутни су још неки елементи који би лако могли многе да „зашарене“: густина насељености је поприлична, пљуцка се по поду, шмрче, кише, чињеница је да се слабо хранимо (без имунитета смо), а стално се пипкамо (макар у градском превозу), националне мањине и етничке групе игноришемо (подложније су болестима), а оне су такође свуда око нас, ту су и избеглице…
Елем, у Београду је за кратко време број деце која су примила ММР вакцину скочио са 26,5 на 43 одсто, у Нишу са 27 на чак 60 одсто. Но, то ће само мало умањити епидемиолошке ефекте.
Сад се држите! И примите к знању: један оболели на 1.000 зарадиће и енцефалитис!
Додуше, ово можда не треба спомињати јер нас је, поодавно, ухватила колективна упала мозга. Бар кад су вакцине у питању.
Извор: Курир / Е.К.
