На ове две чињенице је подсетила министарка правде Нела Кубуровић, обраћајући се чланицама Савета безбедности Ујединијених нација
У ратовима на простору бивше Југославије укупно је погинуло преко 130.000 људи, од тога највише у Босни и Херцеговини (око 95.000). Током ратова на простору СФРЈ укупан број избеглица и интерно расељених лица је 3.725.300 или 15,83% укупне популације СФРЈ 1991. године. Међутим, ова тужна статистика тешко да може да опише све тужне судбине људи који су страдали или изгубили неког свог. Тешко да може да опише ратне злочине почињене у нечије име, којих је било на свим странама. Поготово је тужно, када се зна да је крвопролиће могло бити избегнуто и да су то одбацили лидери Хрватске и Босне и Херцеговине Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић.
Данас се много чешће говори о последицама рата на простору бивше Југославије и жртвама које је он однео. Последње пресуде Хашког трибунала поново су пробудиле „духове прошлости“, поготова она у случају „Прлић и остали“, којој је доказана кривица првог председника независне Хрватске Фрање Туђмана да је организовао и учествовао у злочиначком подухвату.
Нажалост, његове жртве нису доживеле да га виде иза решетака, али тешко да би им и то било икаква сатисфакција, када се зна колико је патњи донео рат у Хрватској и БиХ. Поготово када се зна да је могао бити избегнут.
То је признао и сам Туђман, још 1992. године. Он је је на прослави прве годишњице независности, на тргу у Загребу пред више од 100.000 људи рекао да је рат могао бити избегнут, али да он то није желео.
– Имамо своју Хрватску, наша је и бит ће онаква какви сами желимо и нећемо никоме допуштати са стране да нам прописује каква та Хрватска треба да буде – између осталог је рекао Туђман.
Сличну шансу да оконча крвоприлиће имао је и лидер Бошњака Алија Изетбеговић. Он је одбацио Кутиљеров план или Карингтон-Кутиљеров план, који је првобитно прихватио.
Поменути план је био први и последњи мировни план потписан пре почетка рата у БиХ како би се спречило да рат уопште почне.
Тај план, по коме је Босна и Херцеговина требала постати децентрализирана држава у којој би сви кантони били подељени по националној основи, потписали су 18. марта 1992. Алија Изетбеговић у име Бошњака, Радован Караџић у име босанских Срба и Мате Бобан у име босанских Хрвата.
После састанка с америчким амбасадором у Југославији Вореном Цимерманом 28. марта 1992., у време када су већ трајале борбе у Босанској Посавини, Алија Изетбеговић је одбацити тај план.
На ове две чињенице је подсетила министарка правде Нела Кубуровић, обраћајући се чланицама Савета безбедности Ујединијених нација на седници посвећеној последњем Извештаја о раду Међународног кривичног суда за бившу Југославију, који је 30. новембра окончао свој рад.
– Те чињенице МКСЈ у свом раду није узео у обзир, иако се ради о непобитним и јавним историјским потезима. Стога је овај суд, за који сви верујемо да је основан са циљем да непристрасно дели правду, био вођен несумњиво ванправним мотивима и пропустио је да суштински допринесе било помирењу у региону, било остварењу начела правичности и једнакости, која представљају основ сваког правног поретка – оценила је министарка.
Извор: Телеграф.рс
