Франсис Нгану је имао паклено детињство, и језивих првих 25 година живота. Инспирацију је пронашао у лику Мајка Тајсона, и сада га већ пореде с легендом бокса
Они старији се сећају осамдесетих и доминације младог Мајка Тајсона у тешкој категорији у боксу. Нико није смео нити хтео да се туче с њим, из страха за сопствени живот. У тих 5-6 година, док Тајсон није упознао дрогу, новац, жене и све што иде уз то, био је неприкосновени владар планете, човек кога су се сви плашили. И никад више се таква доминација није поновила у борилачким спортовима…
Све до краја 2017. године и уласка на велика врата Франсиса Нгануа.
Алистер Оверим, његов синоћњи противник на УФЦ 218, борио се у ММА више од 60 пута, један од најопаснијих тешкаша у протеклој деценији, никад се није сусрео са таквом снагом и бесом: аперкат који је добио већ у првој рунди замало му је „откинуо главу“, како су коментарисани усхићени и преплашени ММА борци на твитеру синоћ.
– Био је то аперкат из пакла. Свака част Нгануу. Знали смо за тај ударац – признао је Оверим.
Следеће за Нгануа је борба против Стипа Миочића, Американца хрватског порекла, владара тешке категорије у УФЦ.
– Стипе је управо променио број телефона – шалили су се ММА фанови и борци.
– Нгануу треба забранити да се бори са људима. Може неког да убије – говорили су, нимало у шали, други.
Јер, масивни (194 цм, 120 кг) Камерунац, донедавно становник Париза, а сада Лас Вегаса, нешто је најстрашније што сте видели у рингу: креће се као борац средње категорије, има убилачки инстинкт, нема милости, а власник је, званично, најразорнијег ударца на планети.
Са 129.000 јединица регистрованих на мерењу на УФЦ институту у Лас Вегасу, далеко је надмашио досадашњих 114.000 Тајрона Спонга.
Један од најзадовољнијих после УФЦ 218 био је власник компаније Дејна Вајт, који је коначно добио звезду у супертешкој категорији, човека о којем је сањао. Нема сумње да ће борба Нгануа и Миочића бити једна од најгледанијих у историји борилачких вештина, и да ће и зарада за све, па и Нгануа, бити вишемилионска.
А пре само четири године Франсис Нгану имао је 27 година и био је безначајни, очајни избеглица из Камеруна, који је спавао на улици у Паризу. Није имао буквално ништа у животу, осим снаге, вештине и сна да једном буде као свој велики идол – Мајк Тајсон.
А ако мислите да је тешко бити бескућник у Паризу, сам Нгану ће вам рећи да има и тежих ствари. Много тежих. Какво је, на пример, било његово детињство у Камеруну.
Чак и данас, кад живи у огромном луксузном стану са чије терасе пуца поглед на кањон поред Лас Вегаса, Нгану се сећа сваког момента очаја из ког је дошао на врх света.
– Ово, ово не значи ништа – показује на кожни кауч, стаклени сто и огромни скупоцени телевизор. – Ја не могу да дозволим себи да ми ово буде довољно. Ово је добра ствар, али мени није довољно. Ја желим нешто велико, највеће. Не смем да станем – прича, док гледа у пространу пустињу Неваде која га, каже, асоцира на слободу.
Друштво у Лас Вегасу пред меч са Оверимом правио му је пријатељ и дугогодишњи тренер Фернанд Лопез, који је долетео из Париза да би био уз свог пулена. Све време је пратио напредак Нгануа преко интернета, давајући му инструкције и припремајући га за сусрет, како каже, са Миочићем, у 2018. години.
– Он је редак атлета – каже ММА аналитичар Патрик Вајман. Има невероватну грађу. Веома је висок, има невероватно дугачке руке, и веома је лак на ногама, за тако великог момка. Веома је ретко наћи неког ко се тако креће, поготово у тешкој категорији.
Нгану има и наступ, и изглед: на догађајима и промоцијама се појављује у беспрекорним оделима и великим сунчаним наочарима, са муњом урезаном на једној страни фризуре.
Он воли да се појављује на тим догађајима, ужива у слави и богатству, али сам Франсис каже да то никада, никада неће узети здраво за готово.
– Кад си навикао да немаш ништа, онда први пут кад имаш нешто, веома си фокусиран. Јер знаш да, ако то изгубиш, неће бити лако да поново дођеш до тога – прича човек са надимком „Предатор“.
Док прича о свом детињству у Камеруну, ова људина која се ничега не плаши изгуби се, поглед му одлута, и гута речи. Иако течно говори три језика, није му проблем језикча баријера. Проблем је што не уме да одговори на питање „какво ти је било детињство у Камеруну“.
Мучно ћутање прекида његов пријатељ и тренер Фернанд Лопез:
– Нема речи које могу да одговоре на то питање.
Нгану се тргне, климне главом и ипак одговори:
– То је било… Само опстанак. Само опстанак.
Његов родни градићу Бати звали су „село песка“, по производу који су скупљали, продавали и од њега живели.
Кад је Нгану рођен, у септембру 1986. године, у Камеруну није постојао национални образовни систем. Рођен је у сиромашној породици, па је, чим био способан, почео да ради, како би породица имала шта да једе.
– У Камеруну деца имају велике проблеме. Они мисле да је све већ изгубљено, и пре него што су се родили. Чини им се да им није дозвољено ни да сањају. Није им дозвиљено да буду амбициозни. Онда они само прихвате да буду жртве сопствених живота – прича емотивни Нгану.
Кад је имао 6 година, Нгануови родитељи су се развели, а он је од тада живео по кућама рођака, заједно са мајком, тројицом браће и сестром.
– Деца са којом сам живео ме никад нису остављала на миру. Увек су ме малтретирали. Викали су да сам из лоше породице, увек су ме подсећали да сам странац у њиховим кућама – каже Франсис.
Гледајући маму како се мучи како би зарадила довољно да прехрани њега, браћу и сестру, мотивисало је силно малог Франсиса да учини нешто са сопственим животом. Будући да се одмалена бавио физичким радом, а да је био висок и снажан, одлучио је да се окуша у боксу.
– Кад год ми је тешко на тренингу, кад год пожелим да одустанем, само замислим маму како је болесна и како нема пара да плати лечење у Камеруну. Ја се борим не за себе, него за животе своје породице, која је остала тамо – прича он.
Нико, наравно, није узимао Франсиса за озбиљно, његов тренинг нити фасцинацију са Мајком Тајсоном. У селу никад нико није био професионални спортиста, и сви су се смејали његовим плановима.
– Сви су ми причали да сам луд. Викали су ми, смири се, човече, превелики су ти снови – сећа се Нгану.
Са напуњених 12 година, Франсис је почео да ради као сакупљач песка. Проводио је сате, и сате, и сате лопатајући песак и товарећи га у камионе, који су га возили у градове, да би био употребљен на грађевини. Понекад би мали Франсис цео дан провео до колена у води, скупљајући песак са дна реке. Другим данима би био на дну каменолома, са чијих литица су често падале стене и убијале његове колеге.
Чинило се да је ту, на почетку, и крај пута за Нгануа. Други су, међутим, очекивали да мали Франсис, снажан и развијен, крене очевим стопама. Тата, познат као опасни улични борац и снагатор, био је страх и трепет у селу, и сада су сви мислили да добија наследника.
– Имао је лошу репутацију. И зато су ми сви говорили, кад би ме видели – бићеш ти исти као свој отац. А ја сам мрзео то осећање. Стидео сам га се. Рекао сам себи да никад нећу постати као он, никад – искрен је Нгану.
После деценије рада на скупљању песка, Нгану одлази у Дуалу, највећи град у Камеруну, и запошљава се као физички радник у индустрији одеће.
Са 22 године, коначно почиње да тренира бокс, између смена на свом новом послу.
Радио је дању, тренирао предвече, спавао између тога, и тако неколико година. После спаринговања са свим борцима у Дуали, и њему и свима је било јасно да је надрастао ову средину, и да нешто веће, оно што је желео, може да постигне само ван Камеруна.
Тада је почео да кује планове о одласку у Француску.
– Људи су ми говорили: ти мислиш да је Европа као рај. Е па ње рај. А ја бих им одговорио – мени не треба рај. Ја ћу да се борим. Ја ћу да се борим за све о чему сањам – прича Нгану.
Првог дана у Паризу, Франсис је научио три ствари: где да једе, где да спава, и где да иде на боксерски тренинг.
План му је био једноставан: пролазио је кроз разне крајеве града и питао би људе где је најближи боксерски клуб. Кад би пронашао неки, улазио би унутра и говорио би:
– Доселио сам се овде тек, немам где да спавам и немам новца. Али нисам дошао да просим. Само ми треба да тренирам негде, јер ја ћу бити шампион света – говорио би.
Кад би било ко други ушао у боксерски клуб са овим речима, вероватно би прво сви унутра умрли од смеха, а после би му поделили пар васпитних, али кад гомила мишића (и то оних правих, који су од 12. године скупљали песак по врелом афричком сунцу) ушета и каже те речи, онда га схватите озбиљно.
Нгану је тако убрзо нашао правог тренера, који га је пустио да тренира у његовој хали, и да спава унутра. Он му је дао и 50 евра, да купи ранац, мајицу, пешкир и шортс.
– Нисам имао завоје за руке, гуму за уста, ништа нисам имао, али б*лео ме је к*рац за то. Само сам желео да почнем, да кренем. Тренер је био импресиониран Нгануовим боксерским умећем, али су му људи говорили да, ако жели више пара, почне да се бави са ММА. Бокс је, говорили су, затворен свет, и без веза са моћним промотерима нема пара.
Нгану је на ово имао питање које је све оставило у неверици:
– А шта је то ММА?
Кад су му објаснили, његов одговор није био охрабрујући.
– Рекао сам „штааа?“ и насмејао се. Рекао сам „ја да се рвем и све то ср*ње? Ма нема шансе! – присећа се Франсис.
Брзо је напредовао у тренингу. Постојао је само један проблем: кад би се хала затварала, за празнике и викенде, није имао где да спава. Морао је да иде у прихватилишта за бескућнике, којих је Париз пун.
Тако је, идући од једног до другог и распитујући се, сазнао за тератану Фернанда Лопеза, „ММА фабрика“.
Кад се појавио тамо, видели су га Лопезови сарадници и рекли му:
– Сачекај ту, дечко. Фернанд ће бити срећан што си дошао – каже Нгану.
Тако је и било. И Лопез је рођен у Камеруну, и било му је драго што види земљака, а још драже што види будућег шампиона.
Кад је чуо Нгануову животну причу, Лопез се прво расплакао, а одмах затим дао Франсису врећу пуну опреме и место где ће да спава, у једној од просторија у теретани.
Тек онда је Нгану Лопезу показао шта уме у рингу.
После само неколико удараца, Фернанд је знао да је Франсис нешто посебно.
– Кад видим људе како тренирају, можеш да „провалиш“. Ја нисам мађионичар, али умем да видим да ли неко има оно што је потребно за ММА. А Нгану има све што је потребно за ММА – прича Лопез.
Он се сећа кад је Нгану спаринговао са шампионом света у полутешкој категодији, Кристијаном Мпумбуом.
Неискусни Франсис је добијао добре батине од шампиона, али Лопез се сећа да никад није видео да неко тако „упија“ ствари и толико брзо учи на сопственим грешкама.
Оно што би почетници у ММА, какав је Нгану био, требало месецима да уче, Франсис је савладао у року од неколико минута.
Ипак, иако је био идеалан за ММА, Нгану је још увек желео да буде боксер, јер то му је био животни сан. Тек после 5-6 лакших борби у ММА, и после новца који је зарадио, а који је много већи од новца који би зарадио у боксу, Нгану је преломио.
Ускоро је Нгану почео озбиљно да се концентрише на ММА, и противници су падали један за другим. Врло брзо нико у Француској није хтео да се туче с њим.
Лопет каже да је чак на Фејсбуку упутио отворен позив свим борцима у Европи: „Зар нико неће да се бори са Франсисом?“
Ствари су изгледале помало чудно, кад је на свој 29. рођендан Нгану добио позив од Лопеза који му је променио живот.
– Који поклон би те учинио најсрећнијим? – питао га је Лопез.
– Ја сам мислио „купио ми је компјутер“ – прича Нгану и умире од смеха.
– А шта ако ти кажем да сам ти средио уговор у УФЦ? – рекао му је Лопез. – Бориш се за 4 месеца, у децембру, у Даласу.
Остало је, што се каже, историја. Нгану је победио Луиса Енрикеа нокаутом у другој рунди, на свом дебију у УФЦ.
Онда је победио још једном.
И још једном.
И још једном.
И још једном.
И сада, против Оверима, још једном.
Следећи је шампион света Миочић.
I currently hold the world records of punching power #thepredator #UFC218 pic.twitter.com/eZ1WLGaylU
— Francis NGannou (@francis_ngannou) November 24, 2017
Мало је оних који прогнозирају да ће Нгану изгубити у овом мечу.
Не, кажу, због његове физичке спреме и монструозних предиспозиција, него због јединствене психологије. Због тога што све време учи у рингу, и човек је коме можете „продати“ неку финту једном, али никад други пут. Јер, ако му то учините, у његовој глави његова мајка неће имати за лекове, а њега чека пут назад у руднике песка.
А Франсис Нгану би пре умро него што би то дозволио.
У међувремену, Нгану користи своју славу и новац да врати нешто Камеруну. Направио је хуманитарну организацију која помаже људима у његовом родном Батију, и отворио је теретану у свом градићу.
Жели, каже, да млади људи у Батију имају шансу коју он никад није имао – да следе своје снове а да не морају да оду далеко од куће.
– Сећам се, као дечак сам маштао да имамо боксерску дворану у Батију. Данас клинци кажу „идем да боксујем“, и сви кажу „Франсис је ово направио“ – прича срећни Нгану.
– Целог живота сам био борац. Целог живота сам се грчио, мучио и радио, ни за шта. Сад могу да се трудим и да зарадим нешто. Па замислите колика је моја мотивација – закључује Франсис.
Извор: Еспресо.рс
