Бизаран догађај на сахрани
Наводно, клиничка и “права” смрт немају баш пуно заједничких страна. Код клиничке смрти дође до застоја рада срца и респираторног система, док мозак наставља своју функцију, ради и жив је. Они који доживе клиничку смрт неретко се поново врате у живот.
Истина, примера оних који су се након смрти “враћали кући” са своје сахране мало је, али их је било. По речима Мурата Мусабеговића из Вогошће код Сарајева, један од таквих случајева 1960. године забележен је и у његовој општини.
У својој двадесетој години оженио се Ружом Богдановић, која му је родила више кћерки. Знао је да збија шале на туђи, али и властити рачун. Једног дана 1960. године, пријатеље, познанике и радне колеге из фирме УНИС-ЕНЕРГОТЕХНИКА у Вогошћи, где је радио, напрасно је шокирала вест о његовој изненадној смрти.
Обавештења за сахрану буквално су освануле преко ноћи. Река грађана почела је обилазити његову породицу и изражавати јој саучешће. Његове радне колеге притекле су у помоћ како би сахрана протекла онако како заслужује добар, вредан и друштвен радни колега.
Прича се како се на његовој сахрани окупио до тада највећи број грађана, јер не дешава се сваки дан да, буквално, преко ноћи, неко умре у “цвету младости”.
Представници синдиката његове фирме, представници друштвено политичких организација и други пријатељи и познаници, у својим обраћањима похвално су описивали живот Вукана Перића. Неки су у својим опроштајним говорима назначавали како би он “да је којим случајем жив тек знао да ужива у чарима живота”.
Након опроштајних говора свештеник је позвао оне који су се, целивањем покојника, хтели опростити од њега. Радници погребног предузећа скинули су поклопац са сандука.
– Шта се овде дешава? – зачуо се глас из ковчега.
Људи падали у несвест
Радници погребног предузећа и они који су се налазили у непосредној близини ковчега почели су да падају у несвест.
Други су, пак, видевши да “мртвак” устаје из сандука својим ногама “дали ветар” и побегли с гробља главом без обзира.
– Чекајте и мене, слушали су за собом повике “преминулог”.
Видевши да је остао сам, “преминулом” није било друге него да сандук у којем је лежао узме под руку и запути се према својој кући.
Уз пут су му неки, не знајући за његову сахрану, отпоздрављали чудећи се мртвачком сандуку који је носио.
– Сигурно опет збија неку шалу – коментарисали су.
– Нешто су ми се леђа од лежања укочила. Ви седите и почастите се, а ја ћу да се одморим мало, поручио је гостима које је затекао у својој кући.
Немало је био изненађен кад су они сви од реда почели да падају у несвест.
Испустио је мртвачки сандук из руку те се латио чесме да са водом кваси лица присутних и тако их буди из непредвиђеног сна.
– Шта се овде дешава, опет му излети исти узвик ко на гробљу. Је ли се то нека моја кћерка удаје па не смеш да ми кажеш, питао је своју супругу Ружу која је полако почињала да долази к себи. Ни је то разлог за тугу. Идем по музику да направимо право весеље.
Тек када су и други почели да долазе к себи, објаснили су му о чему се, заправо, радило. Рекли су му како су га малопре “испратили” на гробље, те им није јасно како је ускрснуо. Не верујући да је жив штипали су га по разним деловима тела. Његови узвици бола враћали су их у стварност.
Испоставило се, касније, да се Вукан Перић извесно време налазио у стању клиничке смрти. Како је до тога дошло и како се он поново вратио међу живе никада у потпуности није разјашњено. Тек, годинама касније његов случај се препричавао по селима.
Чувао сандук
Вукан је на тавану своје куће брижно чувао погребни сандук, чистио га и гланцао с времена на време, како је сам волео нагласити, да му се нађе при руци ако затреба.
Његови пријатељи сећају се бројних комичних сцена које су пратили његово путовање и повратак са “оног света”. У радној средини, када би га руководиоци уловили да забушава с испуњавањем радних задатака, знао је из џепа да извади своју смртовницу и говори да га пусте на миру.
– Како ће мртав човек испуњавати радне задатке – обраћао им се у шали.
Да ли је Вукану, у међувремену, затребао погребни сандук у којем је својевремено боравио, тешко је знати. Минули рат у Босни и Херцеговини избрисао је трагове на путу којим је он кренуо. Где је он данас? Да ли је жив? Мало ко то зна.
У Вогошћи су нестале његове досетке и шале, приче о његовом погребу и загробном животу, али не и сећања на њега и њих…
Извор: srbijadanas.com / Doznajemo
