Регион Србија

Емир Кустурица: БОСАНСКЕ МУСЛИМАНЕ УБИЈАЈУ КАО БЕРАЧЕ ПАМУКА, А МОЈА ДУША ПАТИ

Расимово лице оркрива бол свих страдања у Босни

 

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Пред поштованим Расимом, човек који ме гледао очима мученика, клонула је моја душа и знао сам да ћу пред њим клецати као пред узвишеној светости. 10.април могао би се назвати слободно даном Емира Кустурице.

Поред текста објављеног у Ослобођењу, Емир Кустурица дао је опширан интервју Фаце ТВ-у у којем је више пута споменут и његов текст „Расиму, мученику“, објављен 1993. године.

Све чешће, у бесаним ноћима, пред мене излази слика коју сам не тако давно видио на сарајевском аеродрому. Чекајући мајку угледао сам велику групу људи. Међу њима истицао се један високи горштак заразнога осмеха, скидао је чулах са главе, гладио се по остацима седе косе…све док из светине није дотрчало неко дете и загрлило га. Дедо срећан што је жив, а унук што му се дедо вратио из далеке Меке, са хаџилука. Плакали су заједно и грабили према излазу. Гледао сам за њима, суза ми је кренула низ лице и као што тада нисам знао зашто сам заплакао, не знам ни данас док седим на амстердамском аеродрому. Четири године касније седим и чекам авион, тумарајући светом са својим новим филмом, нема нити једног путника у чије лице не загледам и поредим с лицима вољених људи из Сарајева. Поново ми суза крену, сада из сасвим другог разлога… У Амстердаму сам срео Расима из Лопара. Човек, рудар којег су четници издвојили из групе рудара, свезали и потковали…

У слици срећног загрљаја деда и унука који се враћа са великог путовања, гледао сам радост, а слика Расима из Лопара потресла ме снагом најјачег земљотреса. Ту нема суза….његово збуњено, благо лице као да ме јос блажим очима пита ЗАШТО? Не могу да му одговорим, само видим испред себе слике страдалника Босне. Наједном, као код тужних очију кипа, преда мном срушиле су се све моје политичке илузије. Од тог момента све што будем видио и чуо имаће другу вриједност…Пред поштованим Расимом, човјек који ме гледао очима мученика, клонула је моја душа и знао сам да ћу пред њим клецати као пред узвишеној светости.

Ноћима, ево после сусрета са Расимом, одгонетам тајне, расплићем властите мисли, баш као што ми је мати, кад сам био мали, расплитала џемпер пред зиму да ми саплете нови. Питам се полушапатом како је било могуће да сам своје детињство, културу којој припадам, граду који је мој град, поистоветио са политичарима које не поштујем и како је могуће да нисам реаговао жестином…

Када је почео рат у БиХ мој глас се чуо, али чини ми се губио у буци ствараној са свих страна. А, ја згађен од политичара с којима не бих делио ни кафану а камоли републику, згађен новинарима који су каљали моју фамилију, децу ми називали копиладима, а супругу курвом, покојног оца шпијуном….ја сам од тих људи који су чинили шуму, обневидио, умукнуо и као какав Дон Кихот наставио водити приватни рат, а људи из Сарајева страдавали су из дана у дан. Да ли је могуће да сам због људи који су ширили лажи о мени, потиснуо слику свог детињства, свога града, својих вољених људи? Није ми било довољно да гледам ЦНН, јер како се види, а то сам већ писао, Европа само супервизира злочине по Босни.

Требало ми је да видим мученика Расима из логора и да емоционално прегорим и заборавим све политике и историје света…требало ми је да видим благе очи које питају – зашто Емире – и да схватим да нема те историје и предисторије која може да оправда поткивање живог човека.

То сви знају, али Расимово лице казује бол свих страдања у Босни…

И док тумарам светом босанске муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно муслимани највише. Тумарам тако светом, носим свој последњи филм са собом и големи чемер у души. Помирен са смрћу говорим и пишем од срца…

24.март 1993. године

 

Извор: Espreso.rs / 6yka.com