Моравице су место у Хрватској које је јако необично – тамо ћириличне плоче стоје нетакнуте, а мештани, и Срби и Хрвати, одувек живе у миру и слози и прослављају оба Божића.
Многи пишу да је баш у овом селу очувана некадашња Југославија. Сваки трећи становник Врбовског, чије су Моравице месни одбор је Србин, али овде није било сукоба, јер није било заинтересованих ни с једне стране.
А били су наоружани, једнима је пушке поделила ЈНА, а другима хрватска полиција. Они, међутим, села нису чували једни од других, већ од оних “са стране”.
Ово место је некада било важно за железницу, и тада је бујало од живота. Ту је радио 650 особа, а данас нема толико мештана. Пре 100 година имали су средњу Жељезничку школу, она се сада зове Жељезничко-техничка, а ове школске године није уписала ниједног железничара.
У основној школи седамдесетих година било је 67 осмаша, а данас је 53 ђака у свих осам разреда, у првом разреду двоје или троје.
– Град Врбовско има више од 35 посто представника српске националне мањине. Ми смо у потпуности имплементирали Закон о правима националних мањина у наш Статут.
Договорили смо се с представницима Већа српске националне мањине да оне двојезичне плоче иду само тамо где су Срби у већини, а то су, уз Моравице, још Гомирје и Љубошина, те одређене улице.
Сматрали смо једни и други да нема потребе таквим плочама покривати друга насеља, поготово она у којима Хрвати живе у стопостотној већини – прича за „Јутарњи“ градоначелник Дражен Муфић, који је до мандата дошао са својом независном листом.
Овде живи и Србин Новица Вучинић, који је сликар, као и професор географије и историје. Он, како каже, не воли реч „суживот“.
– Нисмо ми измислили ништа ново, ми смо само наставили онако како су то радили пре нас. Када је све кренуло почетком деведесетих, ми смо видели да не ваља, имали смо, додуше, сватко својих будала, које смо морали “ишамарати”.
Погодиле су се добре генерације Хрвата и Срба које су се трудиле. Било је битно да никоме не падне глава, и у томе смо успели. Није на локалном нивоу никада било проблема, на нивоу Града још мање, а сарадња са Жупанијом је изврсна.
Но, тако није на националном нивоу. Ми се не бавимо политиком, али она нама итекако да. Ми се одупиремо, али како дође с врха, тако мора бити – каже проф. Вучинић.
Мештани се нису делили према националности, нити су се искључивали у поштивању обичаја.
– За празнике би се свешеници са жупљанима измењивали, ишли би једни другима честитати. Ја водим црквени збор у православној цркви, а мој колега с посла, професор музичког, у католичкој.
Српски ђаци похађају допунску наставу из српског језика и књижевности те похађају веронауку. Придруже им се често и католици и муслимани јер желе научити ћирилицу.
На школске екскурзије деца која похађају веронауку заједнички су ишла у Трст, где смо посјетили православну и католичку цркву, па се са животом монаха упознавали у манастиру Крка те животом редовника у самостану Висовац.
Код нас је то тако, влада заједништво. Проблема дакако има, као и у остатку Хрватске, јер изумиремо. Но, невоља нормалне људе може само зближити, а не раздвојити – закључује проф. Вучинић.
Као протојереј-ставрофор у Моравицама је постављен Јеленко Стојановић, који за све православне празнике поклоне дели и муслиманској и хрватској деци.
Он је босански Србин који се школовао у Београду, а већ 33 године службује у Моравицама. Филозофија којом се руководи не може бити једноставнија.
– Када је Бог створио првог човека, видео је како није добро да је човек сам, и даде му жену. Бог је одредио да је човек биће заједнице, као што је и Бог биће заједнице.
Сам тај почетак упућује нас једне на друге, ми кад некога волимо, требамо се за њега борити и требамо живети једни с другима јер Господ каже: “Што учините једноме од најмање браће моје, мени сте учинили”.
Хришћанство почива на томе, на љубави. Оно нас упућује на љубав према ближњима и Богу. То је суживот који морамо живети, то је заједница, нема силе.
Овде код нас живе православци, католици и муслимани, и нико никога не тера на суживот. Ми сви живимо заједно и свако са својим проблемима. Можда је ово чак и јединствен пример таквог суживота.
У сваком семену има кукоља, није идилично, и Господин је имао 12 апостола, па га је један издао, али ипак је то на овом подручју остало некако неискварено – каже свећеник. Заједно са католичким свештеником, Јеленко Стојановић са великом радошћу очекује Божић.
-Када разговарам с децом, а често то буде и с католичким вероучитељем, с радошћу га очекујемо, јер је он измирење Бога и човека. Бог постаје човек, да би човек постао Бог, по благодати, не природи.
Бог нас позива, не тражи ништа него да уживамо у радости. Зато је Божић темељ, сви му се радују и славе га, у породици, међу пријатељима, суседима и местима, иако ми се чини да га посљедњих година краде комерцијализам, но доћи ће то једном све на своје.
Код сваког човјека постоје искушења, али овде се због више фактора, народа, представника власти, свештенства – мир сачувао. После рата је овде било лакше него тамо где није био мир. То је бисер који требамо чувати за будуће нараштаје.
Свима желим срећне божићне и новогодишње празнике, уз речи пророка Исаија: “Бог је с нама, уразумите се, народи”. Нека се уразуме народи, онда ће све бити добро. Мир Божји.
Христос се роди – закључује он. У центру градића, из једног кафића се може чути и Томсон и Баја Мали Книнџа, и сви заједно певају, и Хрвати и Срби. Тамо је „Јутарњи“ налетео да необичног саговорника, власника кафића, који им је испричао следеће:
– Замисли, а ја Србин – добровољац Домовинског рата, пријавио се у домобране у Огулину, прво одмах 1990. године, а онда сам постао први хрватски редарственик, школовао се у Пули, њих 369 Хрвата и ја, једини Србин. Постројавали нас Туђман, Шушак и Морић.
Четири и полгодине ратног стажа имам, но морао сам се повући због претњи мојој породици. Тада сам се запослио у ХЖ-у, и тамо радимо заједно нас тројица – каже он.
Додао је да мрзи политичаре, и свештенике, и да му је једино стало до „обичног човека“. Управо тог обичног човека највише мучи економска ситуација, исељавање и безнађе.
– Генерални проблем је демографска ситуација. Још раде вртић, основна и средња школа. Када то затворе, тада ћемо изумрети. Што се осталога тиче, никада није било проблема, имамо ми овдје и муслимана и Рома и нема проблема.
Ма, овде не да нема проблема, него нико никада никоме није рекао једне ружне речи. Код мене у кафићу десет година је била музика, не да није било тучњаве, него ни свађе.
Овде се не закључавају врата куће ни бицикли. Нема крађа, нема криминала. Овде се живи типично братство и јединство. Ма и боље од тога, ево сада се спремамо за Божић један, и сви ћемо певати Томпсона, за други ће свирати Баја Мали Книнџа, и сви ће га певати, и Хрвати и Срби.
Код нас је то нормално. Реци ми једно место на свијету у којем је тако нешто могуће. Као ово што смо неки дан имали, да Хрват на хармонику пјева Томпсона, а с њиме га певају и Срби – закључује он.
Извор: Jutarnji.hr
