Издвајамо Србија

ПРЕДРАГ ПОПОВИЋ: КАКО ЈЕ ВУЧИЋ ПРЕЖИВЕО ПРВИХ 8.677 НЕПОСТОЈЕЋИХ АТЕНТАТА

Савременом српском политичком сценом током последњих двадесетак година продефиловало је безброј лажова, превараната и лудака. Већина је своје обмане задржавала на нивоу тривијалне идеолошке манипулације. Уз страначке пароле, вештији минхаузени у пропагандне сврхе употребљавали су и властиту приватност, неистинитим причама покушавајући да се, тобож, идентификују са што већим бројем бирача, својих жртви. Опуштено, без стида, мултимилионери су уверавали јавност да спавају на теткином каучу, јавне асекте су тајно оргијали, узорни мужеви су несташно јурили сојке, убице су се медијима представљали као наивни филантропи, друмски разбојници су најгорљивије бранили моралне врлине и вредности.

Много их је који су били спремни да и последњи детаљ личне интиме, пре лажне него искрене, уложе у стварање заблуде о себи као о скромном, пожртвованом, доследном и поштеном политиканту. Многи су се опробали у тој дисциплини, али само је један шампион: Александар Вучић.

Увек корак испред, док су конкуренти лелекали чак и због обичне медијске критике, Вучић је јуначки нарицао над својом и над судбином своје породице. Прогонитељима који не постоје претио је на све начине, некад бруталном осветом, често и властитим самоубиством, штрајком глађу, водом и лековима или, напросто, скоком с врха зграде на главу.

Иза патолошке потребе за изазивањем сажаљења налазила су се два основна мотива: 1. стварање утиска да је толико опасан, неподмитљив и непоколебљив противник свих зликоваца да они, срам их било, не могу с њим другачије изаћи на крај, морају да га ликвидирају, и 2. ширење заблуде да је управо он, и само он, највећи, најхрабрији и најдоследнији заштитник свих ојађених и обесправљених. Да лаж изгледа уверљивије, а опасност већом, никада га није нападао неко анониман и безначајан, никада неко с реалним мотивима, кога је преварио за паре или му је натоварио неку другу несрећу на леђа. Не, Вучића су увек убијали само највећи злочинци, његови лични и непријатељи васколиког српства.

О глави су му радили Слободан Милошевић, Весли Кларк, Карла дел Понте, Зоран Ђинђић, Борис Тадић, Ивица Дачић, Мирослав Мишковић, Дарко Шарић, Лука Бојовић, Насер Кељменди, Си-Ен-Ен, УЧК, четници из Републике Српске, аранђеловачке вехабије и изузетно опаки блејачи с Фејсбука, увек спремни да у његовом смеру испале терористички рафал коментара пуних увредљиве и експлозивне истине…

Вучића је суицидна машта први пут напала чим је добио посланички мандат и вртоглавицу изазвану опојном близином медија.

У лето 1994, правио сам интервју са Шешељем у седишту СРС-а у Француској улици. Усплахирен, у кабинет је ушао Вучић и тихим гласом, уздисањем прекидајући реченице, испричао како је управо преживео атентат. У странку је кренуо из Посланичког клуба републичког парламента. Сео је у црвени страначки „југо“, на место сувозача, поред свог шофера Горана Новаковића Наркомана. Злочинци су их чекали у заседи на првом семафору. Кад су стали на „црвено“, извршен је брутални напад слеђа. У „југо“ се закуцао неки неидентификовани ауто. Вучић је викнуо „јој“. Чешкање аута је било толико да ниједан возач није ни изашао да види штету. Атентатор је махнуо руком Вучићевом шоферу, овај му је одговорио истом мером. Међутим, 200 метара даље, на пола пута до странке, млади генерални секретар СРС-а схватио је да је управо за длаку измакао убицама.

– Вучићу, никоме то не причај. Смири се и заборави – рекао му је Шешељ.

– Добро, али кажем ти да ово није било случајно. На последњој седници, у Скупштини ми је Биџа рекао да пазим како возим. Сигуран сам да су социјалисти организовали ово – Вучић је био тужан што му шеф не верује.

– Само ти не брини, кад те убију, радикали ће да те освете – ругао му се Шешељ, знао је с ким има посла.

И Слободан Милошевић је знао какав је Вучић. Зато је, пред и после пада Крајине, неколико пута покушао да га убије. На радикалским митинзима, док је оптуживао „Слобу усташу“ за издају српских националних интереса, Вучић је тврдио да се не плаши иако зна да се „диктатор неће смирити док не побије све који му се противе и који ће га увек подсећати да је Книн био и да ће опет бити српски“. Радикалски јунак био је спреман сто пута да положи живот за српство, али нико није хтео да га узме.

Тек су „амерички нацисти“, како их је у време НАТО бомбардовања називао тадашњи шеф државне ратне пропаганде, а њихов актуелни пријатељ број 1, урадили нешто конкретно.

Средином априла 1999. ракетама НАТО-а убијено је 16 радника РТС-а. Џејми Шеј, портпарол НАТО-а и Вучићев морални двојник, убиство цивила дефинисао је као колатералну штету насталу приликом легитимног напада на војни циљ. Унесрећене породице позивале су на одговорност директора РТС-а Драгољуба Милановића, који је касније и осуђен на 10 година робије јер ништа није предузео иако је знао да је зграда у Абердаревој проглашена за легитимни циљ. „Праву истину“ о разлозима за тај мучки злочин знао је само Вучић, знао је да су генерал Весли Кларк, командант НАТО-а, и Лери Кинг, легендарни водитељ Си-Ен-Ена, осмислили цео план само да би њега елиминисали.

– У време напада на зграду РТС-а, требало је да ја будем тамо због позива Лерија Кинга, шоумена америчке телевизије Си-Ен-Ена. Иако сам унапред одбијао сваку помисао да гостујем у шоу програму једне агресорске земље, из кабинета Лерија Кинга су три пута звали и инсистирали да у 2,30 будем у студију РТС-а и укључим се у живи програм. Чак је на телетексту Си-Ен-Ена то најављено. Требало је да тачно у два сата успоставимо директну сателитску везу из тог дела зграде који је, шест минута касније, погођен. Изгледа да су хтели да имају живу слику хица у министра и особље наше телевизије – спрдао се Вучић жртвама, претварајући њихову трагедију у своје лажи. („Велика Србија“, мај 1999.)

Кинг и Кларк, на срећу Срба и Србије, нису успели, Вучић је преживео напад „томахавцима“, баш као што је касније избегао и суптилније ударе њиховог „окупартоског намесника“ Зорана Ђинђића.

– Ако је Шешељ ратни злочинац, онда смо то сви ми. Ако он иде у Хаг, тамо нам је свима место – тврдио је Вучић почетком 2003, на опроштајном митингу у Београду, којим су радикали свог вођу испратили на „мало дужи службени пут“.

Томислав Николић је тада тачније од Вучића таргетовао следећу жртву атентатора, најављујући убиство Ђинђића.

У време владавине Бориса Тадића, док смо сарађивали у „Правди“, на Вучића су извршена три непостојећа атентата. Први је изведен одвртањем шрафова на точковима његове „шкоде октавије“, коју је добио на поклон од Миодрага Костића. После гостовања на некој новосадској телевизији, кренуо је кући. Возио је Небојша Стефановић, звани Слина. Искусним шоферским инстинктом осетио је да губи контролу. Зауставио је „шкоду“ и одмах открио да је неки зликовац скинуо два-три и олабавио остале шрафове на предњем левом точку. Да то нису приметили, слетели би у неки јарак и ето туге, вински подрум у Јајинцима остао би без газде.

И следећи напади су извршени у саобраћају. Док је Вучић јурио неком странпутицом, у шофершајбну је ударио камен величине песнице.

– Не могу да тврдим да је то атентат, али никога није било у близини, нико није возио испред мене, нема објашњења како је камен одскочио и ударио у предњу шајбну. Немам доказа, али уверен сам да је неко покушао да ме убије – рекао ми је Вучић.

После неколико дана вагања, одлучио је да не узбуњује јавност.

Своју породицу је узбунио месец-два касније кад је пролетео кроз рампу на прузи. Опет је страдала шофершајбна, чије крхотине су му исекле чело и нос.

– Исти си возач као ја новинар. Волимо да то радимо, а не знамо – тешио сам га, ни не покушавају да суспрегнем смех при погледу на његову отечену фацу.

– Брате, ово није било случајно! – није имао разумевања за шалу у тако драматичним тренуцима. – Сваки дан добијам претње од разних лудака. Углавном су то будалаштине, али ова саобраћајка ме забринула. Дан раније сам одбио понуду „жутих“, не смем да ти кажем од кога конкретно али веруј ми да је с највишег места и да уопште није наиван. Понудили су ми два милиона евра да напустим политику – рекао је Вучић, наравно, у пола гласа.

– Мало је!

– Не зајебавај! Много је, али нисам пристао. Сутрадан ми се десила ова несрећа. Не желим да паднем у параноју, али знам колико су опасни и колико им сметам…

На крају разговора, кад ми је детаљно елаборирао свој значај на политичкој сцени, док је по стоти пут анализирао тренутак кад је спуштена рампа иако није наилазио воз, онако успут, поменуо је како је у колима, на задњем седишту, била његова ћерка Милица.

Само због ње, да је не узнемирује новинским написима, одустао је од намере да алармира јавност.

Пропуштено кукање надокнадио је у време бурног разлаза с радикалима, кад је преживео неколико измишљених напада.

У време локалних избора у општини Рума, у Хртковцима, радикали су заказали митинг у Дому културе. За исти дан, исти простор за окупљање изабрали су и напредњаци. Замењујући тезе, Вучић је пустио машти на вољу. Према његовом сценарију, требало је да дође до сукоба дојучерашњих партијских другова, а онда, кад се маса ускомеша, да му извесни Нико Гајић испали „метак у чело и изазове крвопролиће“.

Узалуд је полиција демантовала постојање било каквог Нике Гајића, Вучићев план је успео. Изазвао је сажаљење јавности и притом сатанизовао бившег шефа, кума и пријатеља Шешеља, налогодавца тог атентата.

Као тај у Хртковцима, Шешељ није организовао ни неколико следећих ликвидација Вучића и Николића, од којих је најопаснија била она коју је требало да изведе Лука Бојовић.

Кад је ухапшен земунски мафијаш Милош Симовић, Вучић се с његовим адвокатима договорио да пласирају причу како је он дао исказ тужиоцу за организовани криминал, у коме је открио да има сазнања о томе да је Шешељ наредио Бојовићу да убије Вучића. Да досоли, Вучић је оптужио Јадранку Шешељ да је посредовала у припреми убиства.

Опет су сви – полиција, БИА, Тужилаштво – демантовали постојање „сумње да је Шешељ угрозио безбедност Вучића“, али нема везе, објављивање једне истините информације није могло да наруши систем његових лажи. Глумећи љутњу, етикетирао је Ивицу Дачића као Шешељевог саучесника у неоствареном злочину.

Клан Дарка Шарића уништен је у време режима Тадић-Дачић. Шеф мафије је побегао, организација му је уништена, а имовина одузета. Ипак, у Вучићевој интерпретацији стварности, Шарић је одлучио да се свети искључиво њему. Ни мање, ни више, нарко-бос је у фебруару 2013. наредио да се изазове квар на авиону који користе чланови владе.

Два месеца раније, Вучићево убиство најавио је и Мирослав Мишковић. У поверењу, док су га приводили припадници МУП-а Србије, највећи српски тајкун и спонзор Вучићеве и Николићеве напредњачке трансформације, рекао је полицајцима како „Вучић неће дочекати гостовање у вечерашњој емисији ’Сведок’ на РТС-у“. Добро је што се Мишковић, наиван какав је, тако излануо. Да није сам себе пријавио, опет се не би ништа десило, али Вучић не би добио повод да повећа дозу дахтања у емисији.

Где су Мишковић и Бојовић, ту је и љути Насер Кељменди, опаки шеф највећег албанског нарко-картела. Пошто нема пречег посла од обрачуна са српским Елиотом Несом, односно Алеком Вучићем, Кељменди је организовао групу атентатора коју је, како су објаснили напредњаци из врха БИА, маскирао у „камп верских фанатика – вехабија“. Да не привуку пажњу мештана у селу поред Аранђеловца, Кељмендијеви плаћеници су обријали главу и бркове, пустили браде, вежбали пуцање у оближњој шуми и, у доколици, клањали се Аллаху. Све у складу с традицијом правих Шумадинаца.

– Пре неколико месеци већ је осујећен један напад на потпредседника владе. Према оперативним подацима с терена, на колону аутомобила у његовој пратњи, која је требало да прође кроз Шумадију, припреман је класичан препад. Траса пута је тада у последњи час промењена, припремана акција је осујећена – навео је „обавештени извор“ Ђиласових „Наших новина“.

Вучићеву ликвидацију Кељменди је наручио како би осујетио преговоре владе Србије са САД око изручења Дарка Шарића.

Да су Вучић и Ђилас смислили паметнији лажни повод можда МУП Србије не би прекратио лакрдију саопштењем да „нема информације да су вехабије, ухапшене у селу код Аранђеловца, спремале атентат на првог потредседника владе“. Против двојице ухапшених вехабија поднете су кривичне пријаве због нелегалног поседовања оружја, па су пуштени да се бране са слободе.

У дугачком реду Вучићевих мистериозних убица место су нашли и аутори претећих постова на друштвеним мрежама. Полиција је привела и саслушала Ђорђа Вишекруну, бившег члана СНС-а, који је на свом ФБ налогу написао да „то неће сићи са власти без метка“. После искуства сусрета с ревносним органима силе, Вишекруна је најавио оснивање „Фејсбук јединице за заштиту сигурности Александра Вучића“, са циљем да га она брани исто као што Вучић брани Косово.

Павле Ћосић, јуродиви писац и новинар „Печата“, приведен је због позива на убиство Вучића. На свом ФБ профилу понудио је 10.000 евра унапред и исто толико после обављеног посла. Кад се отрезнио, наручилац Ћосић се извинио за написане будалаштине.

Вучићу не пада на памет да се извини за све будалаштине, лажи и преваре којима две деценије трује Србију. Без страха од истине, уверен да је јачи од ње, не брине ни због кршења закона, који као кривично дело третира лажно пријављивање и изазивање немира и панике. Свесно, с јасном намером да нанесе штету политичким конкурентима, а себи, патолошки изазивајући сажаљење грађана, дигне рејтинг, годинама некажњено узбуњује јавност.

Управо због тога, надам се да ће још дуго поживети. У затвору. Да се у миру неке мале ћелије суочи с властитом одговорношћу за све политичке и криминалне преваре, чији трагови, пуни туђе крви и суза, подсећају на хиљаде гробова Срба које је он стимулисао да иду на ратишта, да гину и убијају; на безбројне избегличке колоне са свих периферија његове Велике Србије; на очај свих грађана који су, током његових авантура, гурнути у беду, док је он стицао станове, замкове, аутомобиле и пословне комбинације. Такође, као и свима који више верују својим очима него његовим лажима, Вучић је дужан и мени лично. Дакле, атентатори, марш од њега!

 

http://www.blic.rs/vesti/politika/vukic-nema-informacija-da-je-pripreman-atentat-na-vucica/ywn5ykc

 

Извор: predragpopovic.wordpress.com

Loading...
loading...
Loading...