Србија

ХЕРОЈ, НАЈВЕЋИ СИН, ШПИЈУН, ЗЛОЧИНАЦ, МАСОН… Ко је заиста био Јосип Броз Тито?

У земљи у којој мртви владари заправо никада не умиру бивши председник и даље је актуелна тема, а копља се и даље ломе. За неке је био “највецћи син наших народа и народности”, за друге злочинац, али пре свега, био је и остао југословенски бренд, са свим својим предностима и недостацима.

Loading...

Они склони носталгији и данас се са сетом присећају Социјалистичке Федеративне Републике Ел Дорадо и времена када је млеко текло у потоцима, куће су ницале као печурке после кише, радници се будили и лезали с осмехом на лицима, а посезање за новчаником није био догађај који је изазивао тугу.

Они други не деле њихов оптимизам и сматрају да је реч о мрачном периоду историје позивајуцћи се на злочине, смакнуцћа, острва резервисана за политичке неистомишљенике и све само не сјајан живот за појединце са ставом који није био у складу с идеологијом тадашњег режима.

Ипак, сви ће рећи да је Јосип Броз Тито био јединствена појава и историјска личност која и дан-данас егзистира у колективној свести народа и “натприродно биц́е” о којем се распредају приче више од три деценије након његове смрти и више од 20 година након смрти његове самоуправне творевине.

Волели ли га или мрзели, реч је о култу који одбија да умре или барем одбијамо да га сахранимо.
Тито као звезда филма, телевизије и позоришта

У својим настојањима да се представи на најбољи могуц́и начин, Тито није користио само моћ јавне телевизије, медија, домаћих и страних јавних личности, војске, спин доктора, већ и као прави филмофил, снагу седме уметности.

Међутим, занимљиво је поменути да, упркос дугогодишњој свеприсутности и статусу митског симбола, постоји врло мало снимака из приватног живота, а ваља надодати и како је у југословенској кинематографији, пре његове смрти, често спомињан, али у стварности се врло ретко појављивао као лик.
Ипак, као што смо имали прилике сазнати погледавши документарни филм “Цинема Комунисто”, Тито није волео јефтине трикове већ је пазио да се његовом лику приступа са опрезом и тактом, а како би себе и партизане учинио “већима од живота”, ангажовао је најбоље редитеље, домаће и стране звезде и излазио у сусрет сниматељима, како финансијски, тако и логистички (коришћење војске и војне опреме).

Филмска критичарка Мира Боглић тако истиче да је Тита први пут на филму 1945. отелотворио Рус Иван Берсењев у совјетском филму “У планинама Југославије”, а у Југославији Вјекослав Афрић у филму “Живеће овај народ”. Уследили су Ричард Бартон (“Сутјеска”), Марко Тодоровић ( Ужичка Република” и у низу телевизијских и позоришних пројеката), Лазар Ристовски (“Игмански марш”), Миша Јанкетић (“Тито-Черчил, строго поверљиво”), Раде Шербеџија (“Бомбашки процес”), а у Врдољаковој мини серији и Борис Свртан који се с ликом Јосипа Броза први пут сусрео 1993. у “Спика на спику”.

Било је ту и позоришних представа и низ документарних филмова о Титу, а онај Антуна Врдољака (који је велики део грађе “позајмио” из никад завршених Булајиц́евих “Из Титових мемоара”) 2010. претворио се у прави телевизијски блокбастер.

Тито као југословенски симбол стила

Фасцинацију Титом нису делили само народи ових простора вец́ и познати гости који су походили наше крајеве и редовно остајали одушевљени раскошним животним стилом председника. Тадашње лепотице Софија Лорен, Ђина Лолобриђида и Брижит Бардо биле су његове почасне гошће на Брионима и изложене шарму “југословенског Гетсбија”.

Ричард Бартон и Елизабет Тејлор били су добри пријатељи са југословенским шефом, Орсон Велс тврдио је да је Тито “највећи човек на свету”, а чак је и познати редитељ и оскаровац Оливер Стоун својевремено изјавио како би волео да сними филм о Титу.

И заиста, прича о Титу је као створена за велико платно. Раскош, живот на високој нози, скупа пића, одела по мери, мегаломанске забаве, луксузни возни парк и жене… Био је то прави капиталистички начин живота усред Балкана – а Тито није штедео. У недостатку краља, Тито је био, како би Американци рекли, “следећа најбоља ствар”. Штавише, Никита Хрушчов једном приликом је изјавио: “Он није комуниста – он је краљ”.

Одличан ПР, који је можда боље назвати старом добром пропагандом, претворио га је у нешто више од обичног диктатора – човека који је пио само чивас, пушио најфиније цигаре и важио за заводника без премца.

Примера ради, позната је његова афричка турнеја која се развукла на 72 дана, а притом је за собом, попут звезде, вукао војску забављача и ратну морнарицу.

Тито као непресушан извор инспирације музичара

Неко би помислио да су музичари бивше Југославије гајили снажна и на махове романтична осећања према Титу. Песми о “Највећем сину” нису могле да одоле ни многе звезде као што су Здравко Чолић (“Друже Тито, ми ти се кунемо”), Лепа Брена (“Живела Југославија”), Неда Украден (“Другарице, посадимо цвеће”) па чак и Оливер Драгојевић (“Тито и Прва пролетерска”).

Ипак, Сеид Мамић Вајта и Тешка Индустрија отишли су корак даље и 1985. закорачили на терен праве поезије: “Сва моја љубав под овим сунцем је за Тита и никад она на другог да пређе неће”.
Тито као руски шпијун, двојник, муслиман и масон

Уз овакву популарност долазе и бројне теорије завере па је Тито у годинама након смрти добио и једну нову димензију о којој се за његовог живота није могло јавно писати нити говорити. У његовим “незваничним биографијама” тако често можете да наиђете на низ више или мање проверених информација које су временом постале легенде у које многи безрезервно верују.

Тито је тако био агент НКВД-а, имао је снажне везе с масонима који су утицали на догађаје у бившој Југославији, пре смрти је прешао на ислам, али прича која се најдуже задржала у народу била је она да га је у једној фази живота заменио мистериозни инфилтратор, двојник ког је обучавао ни више ни мање него Стаљин.

“Доказа” је више него довољно, а верзија приче још више. Његов изговор је некима био сумњив, свирао је клавир (што је нечувено за децу из сиромашних породица), а ако то није довољно, извучен је “ас из рукава”. Наиме, “прави Тито”, ра разлику од подметнутог, није имао десет прстију јер је неки његов колега шегрт неком некад потврдио да је Титу, још као младом бравару, машина одрезала прст. Веровали у причу или не, она се задржала и још се препричава с више или мање украса.

Тито као бајка пре спавања

Генерације деце одрастале су на невероватним догодовштинама младог Тита, а постати Титов пионир постала је неизбежна станица у одрастању младих људи. Ипак, била је више од тога, била је то част. Другим речима, вец́ од малих ногу деци је требало усадити “праве вредности”, а то је најлакше било учинити уз помоц́ прича о понекад несташном, али увек храбром и племенитом Вођи.

“Дечак са Сутле” потекао је из радничке породице и био је, због тешке немаштине, присиљен да ради од малих ногу, а приче о његовом одрастању, украшене или не, постале су поучне цртице чија је сврха била да младе подуче правим вредностима.

На пример, још као дете, млади Јосип је с тавана украо сушену свињску главу коју је породица Броз чувала за Нову годину, али то није учинио из себичних разлога вец́ како би нахранио брац́у и сестре. Ту је и прича о сналажљивом Јожи који је сломио корито користец́и га као санке, као и о љубимцу из детињства, кудравом овчару уз којег је правио прве кораке и којег је напослетку спасао сигурне смрти хранец́и га без очевог знања.

А кад је материја упијена, Тито није био само вољени вођа, вец́ и добар друг, људина, љубитељ животиња, вешт тактичар и готово свемогуц́и “натчовек” с имиџом обичног човека.

Пионири су постали омладинци, Титова штафета била је догађај године, а 25. маја (иако је његов рођендан био 7. маја славио се 25. како би означио неуспешан нацистички покушај ликвидације вође), након што је пропутовала целу Југославију, била би му лично уручена у Београду на организованим слетовима.

И после Тита – Тито

Штафета је први пута истрчана 1945, а одржала се пуне 42 године. Испочетка се радило о “Титовој штафети (1945-1956), затим о” Штафети младости “(1957- 1980), а на крају ” И после Тита – Тито “(1981-1987). До Титове смрти, 1980. године, додељивала се њему лично током великих слетова на стадиону ЈНА у Београду.

Последњу Штафету младости 1987. године пратио је скандал у који су укључене и војска и полиција. Наиме, понуђени плакат за прославу Дана младости, идејно решење љубљанског дизајнерског атељеа Нови колективизам, у ствари је био преправљени немачки нацистички плакат, копија дела “Трец́и рајх” Рихарда Клајна.

Проблеми су настали када је Никола Грујиц́, инжењер механике, запазио сличности између два плаката. Након што су у причу укључени и медији, избила је тзв. “Плакатна афера”. Полиција је покренула поступак, а чланови комисије укључени у одабир овог предлога били су подвргнути испитивању.

До суђења није дошло због недостатка доказа, а након годину дана словеначко јавно тужилаштво је издало саопштење за јавност закључивши да је студио Нови колективизам “применио легитимну ретроградну уметничку методу која је подложна различитим тумачењима”.

А да инспирације на овим просторима никад не понестаје доказује и филм “Хоустон, Wе Хаве а Проблем ” Жиге Вирца који се приказује у хрватским биоскопима и који се бави причом о америчкој куповини југословенског свемирског програма.

Укратко, Тито је и у 2016. једна од највец́их звезда и један од најпрепознатљивијих брендова ових простора.

Извор:kurir.rs

Loading...
loading...
loading...