Русија

МЕРКЕЛОВА НАПАЛА ПУТИНА! Сада ће сносити последице!

Владимир Путин и Ангела Меркел (фото:Јутјуб)

Пише: Сергеј КАРАГАНОВ, политички аналитичар вакуума

Loading...

Након распада Совјетског Савеза, целу деценију се чинило да је дошао крај идеологији и идеолошкој борби. Преовладало је мишљење, да се свет креће ка јединственом систему вредности, заснованом на западном систему либералне демократије и капитализма.

Европа и Америка су привлачиле и слободом и победничким политичким системом.

Слика коначне победе западних вредности појачавана је огромном војном надмоћи САД. И што је најважније – богатством западних земаља, ка којем су тежили сви. Између осталих и Совјети-Руси. Поред тога, широко је било распрострањено и подржано веровање да су богатство и просперитет – резултат демократије, а не обрнуто.

Крај 1980-их – 1990-их година је потврдио, како се чинило, коначну победу западне идеологије не само у политичкој сфери, већ и у међународним односима.

Међутим, 2000-те су донеле нову реалност.

Запад је у победничкој еуфорији кренуо у наметање, укључујући и присиллно, својих политичких ставова и вредности (Авганистан, Ирак, Либија) и изгубио је. Подршка „арапском пролећу“ додатно је дестабилизовала Блиски исток и истовремено ослабила привлачност западне демократије.

Постао је очигледан успех новог (заправо врло старог) модела капитализма, који се у политици заснивао на различитим степенима ауторитарних и нелибералних режима.

Као резултат кризе 2008-2009. године, ослабила је атрактивност економског модела по правилима „вашингтонског консензуса“. А условно кинески модел је побеђивао. У складу са тим, испоставило се да већина нових успешних земаља не примењује рецепте „вашингтонског консензуса“.

Осим тога, чак су и Европа и у мањој мери САД, скренуле са пута ових вредности, које су саме предлагале, пре свега, хришћанском свету. Почеле су да намећу за већину човечанства неприхватљиве вредности – мултикултурализам, хипертолерантност, неконвенционалан приступ сексуалним и породичним односима.

Заокрет од хришћанства и хришћанских вредности, који је и раније постојао у Европи, током последњих 25 година значајно је убрзан.

Био је утемељен када је приликом припреме неуспелог устава ЕУ и Лисабонског споразума, Европска унија одбила чак и да се осврне на хришћанске корене Европе. Остали су прагматизам, конзумеризам, људска права и закони. Вредности које су саме по себи атрактивне. Али, које прете, ако су отргнуте од уобичајене службе човека нечему вишем, да деградирају и човека и саме те вредности.

Када су Совјетски Савез оптуживали за безбожни и неморални комунизам, то је било увредљиво, али, у суштини, тачно, и многи у земљи су то знали. Комунистичка пракса је одбацила традиционалне моралне вредности.

Сада се аргумент обрнуо: може ли се веровати носиоцима безбожног демократизма и либерализма?

Познато питање Достојевског, уметнуто у тврђењу Ивана Карамазова: „Ако Бога нема, све је дозвољено“, и даље стоји пред људима.

Почео је да пропада и приступ међународним односима који су Европљани нудили углавном искрено, а Американци – лицемерно. Тај приступ се заснивао на одбијању војних решења, сфера утицаја, а темељио се искључиво на међународном праву. Све је почело са незаконитим признавањем Немачке, а затим ЕУ извлачи Хрватску и Словенију из Југославије, што је послужило као фитиљ за грађански рат, наставило се зверским бомбардовањем остатака те земље 1999. године, и агресијама против Ирака и Либије.

Поред тога, новонастале земље нису успеле да примене европско напуштање суверенитета.

За западне елите оштрина питања о вредностима повезана је још са чињеницом, да су ове елите у великој мери одвојене од својих друштава, у којима су традиционалне вредности још увек снажне. И оне преовладавају у остатку човечанства, које показује све већу независност. Почео је да се стиче утисак да од апсолутне доминације у економији, политици, војној моћи, идеологији елите старог Запада почињу да се враћају на позиције слабљења мањина.

У новом, много суровијем и непредвидивијем свету постала је неадекватна још и једна важна вредност савремене Западне Европе – инсистирање на ненасиљу и пацифизму.

Ову су вредност Европљани, сећајући се два стравична светска рата, не само снажно укорењивали и укоренили у себи, већ су покушали да је понуде и свету. А он је предвидљиво кренуо другим путем. И што је још горе – почео је да напада европски свет и пре ове данашње инвазије других култура.

Европа ће морати да се прилагоди и преоријентише на много строжију и десничарску политику, која повремено одустаје од демократских слобода ,како би сачувала ред и безбедност. Изузетна болност овог процеса скоро неизбежно подстиче заштитну идеолошку реакцију.

У овом контексту на Западу је посебно светла и изазовна постала руска алтернатива.

Совјетска елита и већина становништва, уморни од сиромаштва и неслободе реалног социјализма, „стремили су у Европу“. Иако су имали само нејасну представу о демократији и капитализму. Напречац су увели приватно власништво без његове правне заштите. Резултат – олигархијски капитализам, морално нелегитимна огромна имовина, незаштићена законом – што је главни узрок системске корупције. Уведена је и демократија одозго. Резултат – још веће успоравање реформи и фактички распад земље до краја 1990. године.

Међутим, као резултат чак и неуспешних економских и политичких реформи, већина Руса је добила оно шта су идентификовали са „Европом“ – пуне рафове продавница и личну слободу.

Али, даље од тога није ишло. Изашле су на површину дубоке вредности и навике руског друштва: скоро безусловна посвећеност независности и безбедности, данас обејдињена у Путиновој идеји патриотизма, тажња за правдом уз непоштовање формалних правила и закона. А након реформи и војних успеха почело је подсећање на велику снагу из XVIII–XIX века.

Испливала је вековима укорењена тежња за централизацијом моћи.

Овај страх је снажно био појачан 90-их, јер су тада изиграни били сви, осим нове буржоазије и малог дела интелигенције. Главне групе становништва и елите, укључујући и средњу класу – научнике, инжењере, професоре, полицајце – катастрофално су изгубили.

Али, тиме је даље кретање ка европској демократији па чак и њеним вредностима било још остваривије. Само да нису постојале две главне околности.

Запад је, мислећи да је победио, почео да води политику која би се могла назвати вајмарском у сомотним рукавицама, и почео је да притиска Русију на политичком пољу, у сфери безбедности, у економској сфери.

Ширење шенгенске зоне је чак смањило могућности безвизног кретања Руса по Европи.

Интереси и приговори привремено ослабљене велике силе нису узимани у обзир. Симбол ове политике било је ширење НАТО.

Постепено се испостављало да за Русију није пријатно чак ни проширење ЕУ. Оно није спровођено, као што је договорено, кретањем кА стварању јединиственог и равноправног људског и економског простора од Лисабона до Владивостока. Геополитичка експанзија у очима Руса је смањивала привлачност односа са Европом, између осталог и у домену вредности, брзо је ослабила у политичкој класи позиција проевропских снага и расположења.

Тријумфовала је оваква логика: западњаци, користећи нашу слабост, покушавају да нам одузму оно што је вековима наше, и да нас додатно ослабе.

Победио је одбрамбени рефлекс.

Други фактор је био још неочекиванији. Руси су стремили у Европу националних држава, хришћанства, традиционалних вредности, од којих су у великој мери били одсечени седамдесетих година. У Европу Черчила, де Гола, Аденауера, витезова, великих људи и идеја. С муком су обновљали у себи угравиране религиозне вредности и веру. Међутим, Европа је већ била нешто сасвим друго. И што је најважније – од 1980-1990-их година је направила још један велики корак од старих ка новим вредностима. Оним упорно наметаним.

Већина руског друштва и елите и значајан део европске елите једноставно су се разишли у свом културолошком развоју. Све до недавно чак нису желели да разговарају о тим реалним разликама. А кад су оне изашле на површину, почели су да криве једни друге.

Поред тога, неуспешне реформе у Русији захтевале су спољног непријатеља. А од почетка 2010-их са разбуктавањем мултидимензионалне кризе европројекта и европске елите су покушале да створе слику непријатеља, како би, ујединивши се, усмериле енергију унутра.

А по жестни антируске пропаганде, незабележеној још од 1950-их, чини се да Европљанима слика непријатеља готово и не треба. Врло брзо се ствар свела на сатанизацију Путина. Руска владајућа елита је одговорила прво, не геополитичком контраофанзивом, већ пропагандом против наметнутих западних вредности, а онда и силом.

Озбиљност руског позива за европске елите је условљена, очигледно, и тиме што је Русија, налазећи се у тражењу и враћању себи, почела већини човечанства да нуди одржив и атрактиван модел понашања и скуп вредности.

У међународним односима – то је пуна подршка државном суверенитету, културном идентитету, плурализму, што објективно противречи универзалној политици Запада последњих деценија, која инсистира на једној идеологији.

Русија се фокусира на заштиту таквих схватања као што су част, национално достојанство и храброст. Ове вредности су за многе Европљане застареле, због њихове опасне прошлости. Због ратова које су Европљани започели и изгубили. Међутим, Русија их је, плативши страшну цену, победила. И спремна је да брани свој суверенитет и вредности чак и силом.

Штавише, ове вредности су изгледа неопходне и самој Европи. У условном „Путиновом свету“ незамисливо је да маса мушкараца не би заштитила своје и туђе жене, као што је то био случај у Келну за време баханалија имиграната. Али, Европљани се, очигледно, плаше овог новог жестоког света, који умногоме отелотворује данашња Русија.

Друга руска идеолошка порука свету је тек формулисана: потрошња није циљ. Главна ствар је – људско и национално достојанство и служење вишим, не строго личним, интересима. Главна ствар је – не спољашњи, већ унутрашњи успех. Отуда пуна подршка религији и религијскм осећањима, укључујући и спремност да се штите хришћани.

Трећа порука – спремност да се прате традиционалне основе спољне политике, у том смислу и одбрана националних интереса силом. Поготово, ако се примена силе сматра морално оправданом.

Овакав скуп порука-вредности даје Русији и потенцијално моћну „меку силу“, чак и упркос њеном релативном небогатству и неслободи.

Садашња борба може постати још оштрија. Њу воде Запад, који је почео драстично да губи и Русија, која преузимајући на себе улогу симбола незападне политике, апелује на већину земаља и народа, чак, можда, и у западном свету.

Могуће је да је наглашена „незападност“ руске политике и идеологије релативно привремена појава, узрокована потребом да се заустави геополитичка експанзија Запада и његов покушај прилично агресивног извоза „демократизма“. (Некада се сличним извозом бавио Совјетски Савез, извозећи свој модел путем контролисаног и субвенционисаног социјалистичког лагера земаља соцориентације и у друге државе путем њихових комунистичких партија.)

Озбиљност конфронтације латентно и снажно подстиче несвесно растуће осећање да је садашњи модел развоја, заснован на расту потрошње, неједнакости и слабљењу моралних вредности, погубан за планету. Формирао се и проширио идеолошки вакуум. За његово пупуњавање или спречавање других да га попуне води се борба.

У Русији, чини се, нема смишљених планова да се извози идеологија. Али, они постоје у делу Запада. Тамо постоји осећај пораза и потреба да се „реванширају“.

Условна руска алтернатива, коју сам навео по тачкама, није коначна, она је дефинитивно из прошлости, из „модерне“, из вестфалског или бечког међудржавног система. Али, она се обраћа већини. А европска и западна „постмодерна“, наоко хуманија и прогресивнија, ипак губи. Можда због стагнације модела који они предлажу, можда због неспремности већине човечанства на њега.

После руске примене силе против западне експанзије у Украјини, канцеларка Ангела Меркел је оптужила руског лидера да живи у нереалном свету. Чини се, међутим, да је у таквом свету живела шефица Немачке. И сада јој следи грубо буђење. Иако би, можда, свима било боље да живе у свету испуњеном постмодерном, хуманом, ненасилном, толерантном нереалношћу.

Историја се не развија по правој линији, већ пролази кроз кривине и спирале. И у сваком случају, осим ако се не деси термонуклеарна катастрофа, она се не завршава. Вредносне карактеристике друштва су променљиве и развијају се. Код њих ће бити још много обрта.

Што се тиче односа између Русије и Европе, ми смо се очекивано мимоишли. Пропустили смо прилику да се створи јединствен простор од Владивостока до Лисабона. Сада је велика узајамна напетост. Али, не треба јој се предавати већ треба једноставно градити добросуседске односе, схватајући, да смо различити. И, наравно, не допустити нови систем војно-политичке конфронтације, ка којој гурају неке силе опседнуте демонима прошлости или због страха од креирања старе геополитике заиста јединствене и мирне Европе или Евроазије.

А кроз десет година, наша друштва се могу поново променити. Европско – у правцу већег реализма и национализма. Руско – у правцу веће толеранције. И онда ћемо, можда, ако будемо поштовали једни друге, имати шансу за ново зближавање.

(за Факти.орг превео: Срђан Ђорђевић)

Loading...
loading...
loading...