Србија

Ђукановић је наместио резултат референдума о независности Црне Горе

Пише: Владимир Ђукановић

Loading...

Вече 21. маја 2006. године било је једно од најгорих у мом животу. Сећам се да сам кломпом гађао телевизор у моменту када је онако цинично Мило Ђукановић честитао независност Србији. Дубоко свестан стравичног историјског удараца и пораза за српски народ, које је носила са собом тзв. црногорска независност, псовао сам у себи што сам се родио као Србин и што сам уопште то вече жив да гледам срамоту која нам се пред очима одигравала. На страну то што је бар 250.000 грађана Црне Горе који живе у Србији било ускраћено за право да гласа о својој родној груди, али је зато омогућено да они који никад нису ни видели Црну Гору осим на сликама, дођу чартер летовима и масовно гласају за њену независност. Убеђен сам да ни тада а ни сада није било већинско опредељење народа за независну Црну Гору. Осетио сам то, био сам активни учесник кампање за заједничку државу и поносан сам што сам се борио за интересе свог народа и за наше историјско наслеђе. Ни данас, десет година од када се све то догодило, без обзира што свако ко се бави политиком мора да уважава реалност и прихвата чињенице какве јесу, ето, мени непоправљивом рана не може да зарасте.

Србија је много изгубила независношћу Црне Горе. Не разумем људе који овде говоре олако – само нека су отишли ти Црногорци. Србија је изгубила излаз на море, што је геостратешки и геополитички катастрофа. Изгубила је контролу над огромним српским културним наслеђем. Ослабила је њена моћ у подручијма у којима интереси неких других држава, посебно Турске и Албаније, данас све више долазе до изражаја. Само неписмен и необразован човек може рећи да је срећа за Србију што се Црна Гора одвојила.

„ЈАДНА ЛИ СИ ЦРНА ГОРО…“

Нешто мање од деценију пре тог 21. маја 2006. године, негде у лето 1998 – када су се сукобиле две струје у црногорском до тада (а вала и сада) непобедивом ДПС и када је она српска отишла уз Момира, а она тада још увек недефинисана и у бизнис огрезла код Мила – боравећи на црногорском приморју, тачније у очима Јадрана, Бокином заливу, начуо сам да је августа 1995. године у Тивту било славља због пада Републике Српске Крајине. Није ми то долазило до здраве памети, али такве отворене радости, касније сам се и уверио, било је у појединим заливским местима. Први пут сам те године почео да осећам све већу нетрпељивост појединих људи према српству и Србији. Почели су да се стиде свог порекла. Нисам могао очима да верујем видевши ону фотографију са Иванових корита на којој неки ликови држе увезане црногорску и хрватску заставу. Но учен од малена и задојен делима великих српских јунака из Црне Горе, рачунао сам да су то само неке пролазне будале и да се лудило негирања српског порекла неће никада запатити у земљи Петровића. Тада сам први пут прочитао паролу „Јадна ли си Црна Горо када црногорчиш Србе, а дукљанизујеш псе“. Један пријатељ ми је објашњавао да је то написано из беса, јер је лагано почео да се шири пројекат афирмисања и насилног наметања историје да су Немањићи окупатори, да је Црна Гора привезак Србије, да се мора стати на пут великосрпском хегемонизму, а посебно је истицана неопходност прављења посебне академије наука и уметности која би ваљда Црногорцима представила праву историју Црне Горе, а не ову која долази из Београда. Први пут те 1998. године имао сам озбиљну расправу са познаницом која је преко ноћи постала ултра-Црногорка, без обзира на чињеницу да јој је деда био четник Павла Ђуришића.

Време је пролазило, Милошевић је пао, а црногорски режим је радио све више на томе да вештачки створи нову нацију и нову историју. И био је све независнији од заједничке нам државе. Одједном су сви могли да буду Црногорци. И они у Тузима, и они у Гусињу, потпуно једнако као и они у Васојевићима. Одједном је у полицијској станици на Цетињу никла Црногорска православна црква, одједном је Митрополија Црногорско-приморска постала окупаторска, одједном је Његош са билборда, па и сви Петровићи, почео да виче „по“ и да сугерише Албанцима да гласају за независност, одједном се избрисало чојство и јунаштво великог Кучког војводе Марка Миљанова, одједном се све поништило…

Или то баш и није било одједном? Заправо, било је годинама припремано као пројекат. Пројекат узет од Савића Марковића Штедимлије о Црногорцима као „црвеним Хрватима“ и Секуле Дрљевића, потпомогнут послератним стварањем црногорске нације од стране Милована Ђиласа. У школама је ћирилица постала непожељна, Његош се све мање учио, односно циљано су бирани стихови из Горског вијенца у којима се српство не помиње, јунаци са Мојковца на челу са сердаром Јанком Вукотићем проглашавани помагачима у збацивања са трона Краља Николе, Стефан Немања, иначе рођен у Рибници на Морачи (данашња Подгорица), постао је утемељивач српске окупације Црне Горе. Једино што је истинито у мору фалсификата које су агитатори независне Црне Горе изнели је чињеница да Црна Гора кроз историју јесте била независна држава. Само заборављају да кажу да је српски народ и у Србији и у Црној Гори вековима сањао уједињење српства које су велике силе константно спречавале, али је коначно дошло после Првог светског рата. Сукоб никада међу народом није постојао, нити је било ком Црногорцу падало напамет да негира своје српско порекло, нити је било коме из Србије падало напамет да у Црној Гори живи било ко други до Срби. Најлепша песма, која би можда једног дана могла и бити српска химна, управо је Онамо,’намо, коју је Краљ Никола написао. Једини сукоб који је постојао између Србије и Црне Горе је династички сукоб, јер су обе династије желеле да баш оне предводе велику српску државу.

КЉУЧНА ГРЕШКА ЦРНОГОРСКОГ РЕЖИМА

Увек сам себи постављао питање како је могуће да се данашњи историјски фалсификат тако запати код једног народа, те да се он у толиком проценту одрекне свог порекла? Како је могуће да држава у којој је Његош као највеће војничко одликовање установио Обилића медаљу призна Косово као независну државу? Како је могуће да неко вештачки направи језик и да измисли стандарде, па чак и катедру на факултету да отвори и да се на тај начин потпуно одрекне Његоша?

Данас у Црној Гори имамо језиву ситуацију да једна мајка две нације рађа. Да брат са братом неће да разговара, јер један се брат сматра Србином, а други је ватрени Црногорац. Имамо муке на сахранама, јер неки познаници и фамилија неће да дођу на опело покојнику ако је тамо свештеник Српске православне цркве, већ чекају да он оде, па доведу неког Мирашевог распопа. Пале се два бадњака на Бадње вече. На свадбама нема барјака ако су породице подељене, па једни хоће српски барјак, а други хоће овај црногорски, који узгред баш и нема много везе са правим историјским војним Алај-барјаком Црне Горе, установљеним кад је Црна Гора постала књажевина под Данилом Петровићем. Некоме та глупа подела одговара. Одговарају му завађене фамилије, браћа која не причају, силовање историје. Тако ваљда мисли да може довека да влада.

Данашња Црна Гора после десет година независности у којој једна половина грађана слави, а друга псује ту и такву независност, улази у НАТО. Политички је потресају поделе. Кључна грешка црногорског режима је дугогодишња дискриминација Срба, јер је режим рачунао да без српских гласова увек и свакако може да победи, те је Србе константно терао као опозицији. Но и та опозиција каква је, није ни чудо што је Мило редовно побеђује. Данас у Црној Гори имамо два паралелна света. Један који ту државу воли и уважава и један који користи сваки моменат, од спортске приредбе, преко културног збивања или изласка у кафић, да демонстрира своју нетрпељивост према тој и таквој држави. Када играју Србија и Црна Гора ватерполо, пола државе навија за Србију, пола за Црну Гору.

Да ли је онда та независност донела ишта позитивно данашњој Црној Гори? Можда у економском смислу или у смислу скидања баласта сарадње са Хагом и међународних притисака. Ипак, дугорочно, чак и да Црна Гора уђе у НАТО, она ће бити подељена. Подела не доноси никоме ништа добро. Колико год се трудили да избришу своје српско порекло, Србија је ипак комшијска држава и никада неће моћи она да дозволи брисање историјске чињенице да је Црна Гора одвајкада била српска земља. Да су манастири Пипери, Морача, Острог, Пива, Праскавица, Дајбабе и многи други, српско културно наслеђе. Да су Васојевићи, Бјелопавлићи, Паштровићи, Ровци, Дробњаци, Братоножићи, Кучи, Бањани, Његуши српска племена.

Зато сам и убеђен да ће се то историјско клатно, сумануто пре десет година померено ка нечему што никакве везе нема са историјским чињеницама, једног дана вратити тамо где му је место. Чак сам убеђен да и црногорски режим то схвата и да ће временом почети поново да се приближава Србији. Све ово схватам као вољу Господњу да нас искуша, јер смо се деценијама од Господа одрицали. Познајући прилике у Црној Гори, немам никакве дилеме и дубоко верујем да ћемо једног дана поново живети у истој држави.

 

Извор: standard.rs

Loading...
loading...
loading...