Издвајамо Србија

ДИПЛОМА ЈЕ БЕЗВРЕДНА, ЈЕДНАКОСТ ЈЕ ИЛУЗИЈА, ПРАВДА НЕ ПОСТОЈИ: Говор вуковца зрењанинске гимназије..

Ученица Јована Тодоровић одржала је говор на свечаности која је уприличена поводом завршетка гимназије.

Loading...

Поштовани, пошто ми већином нисте драги, већ после овог обраћања знам да многе брине у ком ће правцу овај говор отићи. Но, не брините. Обуздала сам се, али они који ме познају знају да то није било нимало лако. Морала сам да изаберем. Опција број 1 – написати клише хвалоспев, попут оних које сте слушали претходних година, и погазити себе. Опција број 2 – изабрана опција – остати верна себи и рећи оно што је пожељно прећутати, али, наравно, на фин начин.

Четири године проведене у Зрењанинској гимназији биле су прави низ животних лекција. Правда не постоји! Једнакост је илузија! Разлике су непомирљиве, а унутаргенерацијска блискост је давно превазиђена! За комфоран пролазак кроз Зрењанинску гимназију пожељно је имати везу. Савршена парола, коју сам чула од једне своје професорке, јесте: „Имајте везу, да не бисте били безвезе!”

Гимназијалци, и бивши и садашњи, јако добро знају о чему причам…Данас сте били сведоци доделе Вукових и специјалних диплома. Задивљени сте њиховим бројем, зар не? Ја нисам. За ученике, као и за њихове родитеље, од круцијалне важности је да схвате да је диплома само папир који служи за излагање у витрини. Диплома је ништа, ако иза ње не стоји трајно усвојено знање. Невелик је број нас који се таквом дипломом можемо похвалити. Из тог разлога првенствено желим да се захвалим једној, за мене веома посебној дами. Мом разредном старешини, професору и ментору, доктору књижевности – Наталији Лудошки.

Драга разредна, бити Ваш ученик јесте изузетна част и једно невероватно драгоцено искуство. Ваша стручност и љубав према књижевности извршили су велики утицај на мене. Неповратно сте ме заљубили у књижевност. Хвала Вам на томе. Из сличних разлога, искористила бих ову прилику да се захвалим и својој разредној и наставници српског из основне школе – Весни Петровић. Захваљујем се и веома аутентичном професору логике и филозофије Слободану Лисици, на огромној подршци и уважавању. Будите сигурни да нећу плутати по води попут акваплана, нити бити заменик ноћног чувара трафике на периферији…

Још једна од ствари на којима сам захвална јесте невероватни осмех професорке Драгане Караћ који сам сретала у школским ходницима и на часовима француског језика. На тим истим часовима, али и осмеху, у четвртом разреду, захвална сам и професорки Сањи. Поздравила бих и професорку Веру Дамјанов. Иако Вам никада нисам рекла, физика је предмет због ког ми је жао што сам била друштвењак. Ту је и професорка Снежана Мићић. Ви сте ми били трећи професор енглеског и морам признати да ми та промена на почетку уопште није лако пала. Помешали сте ми чарапе које су биле уредно сложене по фиокама, али ми је сада због тога јако драго. Практични савети добијени од Вас непроцењиви су.На критичком ставу и храбрости захвалила бих се и целом једном одељењу.

Четврто једанаест је својим матурантским мајицама рекло нешто у име целе моје смене. Истрпели су они и неке непријатности због тога, али нама заиста није било лако, јер нам разредни није био Рако. Де факто, морам да се захвалим и својим родитељима. Тати, зато што је трпео моје разбацане књиге по целом стану, и мами, која ми је увек пружала безусловну подршку. Хвала ти што си била спремна да се расправљаш на родитељским састанцима у покушају да истераш правду.

Напослетку, дође ред и на одељење. Запамтите, каже се одељење, а не разред! Морамо признати да нисмо били сложни. Превише је то девојака на једном месту. Ипак, свако од нас успео је да нађе неког себи сличног, неког ко му одговара. Захвална сам што сам међу вама пронашла најбољу другарицу и још неколико непроцењивих особа. Једна од њих, нажалост, данас не стоји овде…

Претужни децембар одузео нам је Марка. Он је био једна од ретких особа која је целом одељењу била драга. Био је џентлмен у сваком смислу те речи, префињена душа и бескрајно духовито биће. Био је неко ко је требао, ко је морао данас да буде овде. Говорио је да ћемо му Невена и ја једног дана својим дипломама брисати радни сто. И верујте ми, толико бих волела да имам прилику то да урадим.

Никада је нећу добити. Зато, не замерите ми што сам огорчена, бесна и тужна. Овај дан за мене не може да буде срећан. Матурантски дани су за мене дани неостварених планова. Нити је плесао са мном матурантски плес, нити је бирао свечано одело, нити ћемо отићи у Париз. Желим да нико више не дође у ситуацију у којој смо били ми. Нико не сме да моли другог да учини нешто што може да спаси нечији живот. Када вам следећи пут неко каже број телефона за донацију крви, узмите оловку и запишите га. Немојте да вас моле…Живимо у кризним временима.

Кризним и у духовном и у материјалном смислу. Стога, сачувајте гимназију. Она треба да буде оно што је некад била. Једино је гимназија способна да изнедри будуће интелектуалце који су нам преко потребни. Гостима желим пријатно вече, а ви, драги матуранти, ескалирајте уз „Екскалибур” бенд.

Јована Тодоровић

 

Извор: Лист Зрењанин

Loading...
loading...
loading...