Издвајамо Регион

ХРВАТСКИ БРАНИТЕЉ ЗАПАЛИО РЕГИОН: „Тко смо ми били? И војници и народи на свим странама су будале! Зашто смо ратовали?”

Текст преносимо у целости, без икакве редактуре и лекторисања са blog.dnevnik.hr/broduboci.

Loading...

Док је гледао на зидовима градског музеја фотографије настале раних деведесетих, блогер ‘Брод у боци’ (и сам хрватски бранитељ) запитао се тко су били и тко су сад хрватски бранитељи, пише дневник.хр.

Фотографије су мале, углавном мутњикаве, неспретне, без трећина, седмина и златног реза, извучене за ову прилику на свјетло дана из дубина већ заборављених шкафетина негдашњих ратника. Снимљене углавном у тренуцима чекања. Јер, рат је понајвише то – чекање. Чекање злокобног фијука гранате, чекање заповиједи за јуриш, чекање зоре, чекање мрака, чекање сутрашњег дана ако га буде, чекање да чекање коначно престане.

Ипак, примјећујем како свака од тих фотографија носи у себи нешто упечатљиво, нешто што се провлачи као заједничка нит, карактеристика која је настала случајно и није била резултат „умјетничког промишљања“. Тим још и боље. Дакле, на свакој фотографији примјетан је контраст мора земљано-зелених униформи, често незграпних, на брзину прекројених и превеликих бројева, те с друге стране лица дјечака и понеке дјевојчице која провирују иза тих тамних, маскирних завјеса. Препознајем многа од њих. Мршаве физиономије и бујне косе, несташних погледа, фрајерског става, као да су се нашли на плажи у Меденој, а не у кршу Чепикућа, Кљака, Громача, иних села за која нитко од њих нитко до тада није ни чуо. Препознајем и лица оних који своју двадесет-шесту, двадесет-седму, нису стигла досањати. Гледам их у очи, тражим неки знак, неки траг, јесу ли знали, јесу ли слутили?

Као да је јучер било…

Немојмо се лагати – сиротиња је извукла рат. Момци обични, припрости, већином са села, мање из града, али момци чисти, поштени, непокварени. Истина, било је и бараба, пробисвјета, кокошара, али таквих увијек има, у свечаним ложама неизмјерно више него на бојиштима.

Четврт стољећа је прошло од тих дана, а као да је јучер било. Неки би да забораве, неки би памтили, неки би вратили, неки би… ни сами не знају што би. Ни сам још нисам начисто с тим. На почетку својих двадесетих кад је свијет изгледао као велика шарена ливада, нисам могао, ма не претпоставити, него такве мисли су биле тотално „оут оф qуестион“. Рат, какав рат? Између есесесера и амера? Ма не, наш рат је у питању. Какав наш рат, па тај рат је завршио прије више од четрдесет година!?

Али рат бане као пијани гост у кућу, галами, посрће, разбија и простачи, тражи још ракије и не вјерује кад му кажете да је немате више. И нема ту правила. Рат некога поломи, некога очврсне, некоме замагли погледе на живот и смрт, некоме разјасни.

‘Тко смо били ми?’

На концу, слушајући и данас бесконачне расправе о усташама, четницима и партизанима, често се питам – а тко смо били ми? Ми чак ни имена свога нисмо добили. У правним документима смо „судионици Домовинског рата“, у новинарском изричају „хрватски бранитељи“. Бранитељи? Ма дајте молим вас, бранитељ је тако опћенит израз да не говори ама баш ништа. Жалосно је то да чим изговориш „усташа“, „четник“, „партизан“, чак и „швабо“ или „талијан“, аутоматски визуализираш лик тог војника и видиш га непогрешиво, са свим карактеристичним обиљежјима. А док изговориш „бранитељдомовинскограта“ већ те прође воља за било што.

А ми, опет кажем, у шаренилу разних назива, нисмо заслужили једно јединствено име иза којег ћемо стајати сви. У почетку колоквијално „причувни муповци „, „редарственици“ па након тога „гардисти“, „зенге“, чак и „бојовници“. Док се није усталио службени, али опет опћенити израз „хрватски војник“, етером је већ кружило на десетке различитих назива. С непријатељима је већ било једноставније. Они су за нас били четници, ми сви одреда за њих усташе, у дозивању преко ровова, од миља тек чеде и ује.

Мржња – необично опторна биљка

Ето, данас након двадесет и пет година немамо народних хероја, немамо филмова, немамо пјесама, имамо само митоманију која пред одређене датуме буја као пивски квасац да би након тога спласнула до идуће прилике. Гаји се мржња, стрпљиво и устрајно, мржња је необично отпорна биљка, најбоље расте без сунца и топлине. а у овим нашим гудурама његује се на посебан начин. Код нас никад није недостајало импотетнтних прдоња и разбојника који су хушкали младе да се туку за њихове интересе.

И да, на име наше још увијек мислим, како ћу својој дјеци објаснити гдје им је отац био? Ма, можда боље да им ништа не објашњавам. И не знам хоћу ли имати снаге изговорити, али могао би се усвојити један универзални назив за све војнике „наших“ ратова. Ми смо сви били – будале.

 

Извор:Курир

Loading...
loading...
loading...